SRĐ

— 479 —

s'nebesa), a тако и XIX: 1025 Crncu i vezieru Dilaveru у Јевте je Царнцу и Везир Дилаверу, што је правилније ') Али просвјетни раденик Јевта Поповић огромно је задужио пријатеље дубровачке књиге, што је потомству сачувао четврту допуну изгубљенијех пјевања Османиде. Ја ни до сада никако не могу разумјети, са шта сва господа редом од Шафарика до Новаковића, од Томановића до Јенсена, што су проучавала или барем прелиставала Поповићево издање, са шта, велим, нијесу ако и летимично прочитала четрнаесто и петнаесто пјевање те едиције. Али прије но прећемо на потање разлагање четрнаестога и петнаестога пјевања у Поповићеву издању, није излишно поменути оне допуне Османа, које је допуњач код Јевте могао видјети и употријебити. Први, који је ^редузео попуњање изгубљенијех пјевања Османа био је Петар Соркочевић, који је по мајци био с Гундулићем у роду"), а попунио их је на наговарање Волантиће-

') Archiv fiir slavisclie Philologie XXV (Решетар). * Petrus Ignatius Johannis Francisci de Sorgo родио ce je у Дубровнику на 1 јуна 1749, гдје је и преминуо на 23 фебр. 1829. Отац му је био пјесник Johannes Fr. de Sorgo (у књижевности Џиво Франо или краће Франатица) син Петра Франа Соркочевића и Нике, кћери Шишка Гундулића. Овом приликом напомињем, да је Петар Соркочевић приказао Николи Јакшићу, преводиоцу Османа (Versione libera dell' Osmanide роеша illirico di Giovanni Pr.co Grondola, Дубр. 1827), пјесму: In laudem Nicolai Giaxich Poetae Clarissimi. Vates, quos Patria, quos et mihi sanguinc junctos, O et Phoebi, et Themidis Tu o decus, eximio Carmine concelebras, hesterna nocte per umbras Delapsi una omnes sedibus e superis, Notas has aedes, mea nota cubilia et illis Visi equidem tacito sunt mihi adire pede. O consanguinei, o Manes salvcte beati.... Tunc ego, ceu somno qui subito excutitur, Vix intellecto hoc coepi sermone morari, Voce haerenti et adhuc faucibus alloquier: Sanguine cum alma mihi conjunctior Umbra Zamagnae Sic est ante alias suaviter orsa loqui: Magna hominum, ut nosti, nobis, dum vita manebat, Cura erat Aoniis gesta referre modis ; Sed nunc, dum fruimur coelo, immortalia laudum Serta datum est solis- texere ccelitibus Jaxicliio ast illi, cui cuncta et Dalmata tellus,