SRĐ

486 —

с истока'). У толико „Чарнац поуздани" (из VIII: 770, IX: 691) доведе Соколицу пред Османа, који је њу прије силно волио, али је њекако оклијевао очитовати јој љубав (IV: 402). Сад већ, код Сунчанице, угине у њему и потоња искра наклоности према Могоркињи, не помиње јој ни одлазак на исток, но јој дарива један дио своје палаче на употребу. Осману, у осталом, није било суђено уживати пирне среће до краја, те кад на предбацивања народа хоће да крене у исток"), стигне му жалостан глас, да је турска војска пропала од пољачке руке(!ј. Цар спрема одма поклисара, да тражи мир код Пољака (Гундулић га је већ II: 492 послао), овај га и испроси (у Гунд. већ XI: 820), те с многијем даровима (XI: 845) креће у Цариград. У увјетима је мира нарочито наглашено, да Турци више не наваљују на Пољаке и да предаду Коревскога и брата му, „ки му дође по слободу,, (према XII; 508), бива Крунославу. Гундулић те увјете не спомиње, али би се по стиховима: Тим ако мир ш њима жуди ер толико јунак славни тве влас склопит, царе од цара, гласовит је сред Пољака, с помном стражом чува' и бљуди сви колици да су справни Коревскога тамничара (II: 449-52). за откуп његов чинит свака (II: 457-6)0, могло наслућивати, да је и он мислио Коревскога истаћи у преговорима. Цар је немиран, што поклисар дуго остаје (као VI: 273-84), а савјетници настоје умирити народ. Пјевање завршује китицом: У том сунца зрака зарна За Океан син ви скрисе, А ноћ свима доће чарна, Када свака ствар смири се. ') То је, ако се у хоџиним ријечима: (Cepuiutie се). С избраном ћеш љуби отити ти покојит бојне труде, а свекра ћеш оставити, да ти овди царство бљуде(П: 353-6) мјесуо свекра метне таста, како је н. пр у дубр. и загреб. издању. 3 ) Ст. 135-6 ове допуне: Неизм1>рне су лежке справе Одарват им ни « моћи сјећају нас Осм. II: 441-2; Одрват им моћ се није: страшне и врле њих су справе. C'i / Ик