SRĐ

СРЂ. — SRĐ.

једаху либерална и слободоумна начела. Да се још више удвори краљу, замоли барона Cotta, издавача својих дјела, да изручи краљу његове Путописе (Reisebilder) и Пјесмарицу (das Buch der Lieder) те надодаје, да би му много помогло, кад би краљу натукнуо, да је он, писац, сада далеко мекши, бољи, умјеренији него је прије био. Затим долази једна реченица, која је врло характеристична за Хајне-ово мишљење. Та реченица гласи: Мислим да је краљ толико паметан, да ће процијенити лит (гвожђе) само по њеној оштрини, а не по томе што се можебит добро или лоше упоравила. Дуго је Хајне чекао ријешење тога питања. Дећембра мјесеца 1828. добије вијест, да је краљ одлучно отклонио његово именовање за професора на университати у Минхену. Та вијест сасвим смете Хајне-а. У то се Хајне бијаше настанио у Паризу. Премда добиваше од свога стрица Саламона сталну годишњу потпору, премда његова књижевна зарада бијаше знатна, ипак се увијек налажаше у неповољним финансијским приликама. Да се отме. притиску својих дугова, затражи и добије од француске владе годишњу припомоћ од 4800 франака, с погодбом да пише у прилог француске владе у њемачким земљама. То је други чин, те баца на Хајне-ово политичко мишљење црну љагу. Уза сву потпору свога стрица и припомоћ француске владе, могаше Хајне једва да животари. За то одлучи године 1837. да покрене у Паризу велик политички лист. У ту сврху један Хајне-ов пријатељ понуди 150.000 франака, а други се опет везао да ће сваке године полагати на корист листа 50.000 франака. Али требаше код пруске владе испословати, да ће без запреке пустити лист у Пруску. Хајне се писмено обрати своме пријатељу Варнхагену, те стаде хвалити и кадити реакционарској владавини пруској, коју иначе бијаше толико пута изгрдио. Али покрај свих тих хвала, Пруска не бијаше нипошто склона да дозволи слободан улаз том новом политичком листу, и тако пропаде то задње Хајне-ово предузеће. Морали смо се нешто дуже бавити овим чињеницама, да јасно покажемо у чем састоји оно, рецимо, непријатељство, те је Хајне-а пратило за живота, а и послије смрти. Нијемци су у њему презирали човјека, који је и вјеру и народност и политичко своје увјерење чинио предметом просте трговине. Тај се презир очито