SRĐ

70

СРЂ, — SR£>.

I ta se dupija nije nigda promijenila, a neka je prošlo pet mjeseca otkad je u selu. Napokon su došle tri velike cvancike, a dao ih, kaže se, gospar Paše . . . To su rekle rabe i gospođi Lukri, koja je bila od plemenitoga koljena i nije joj bilo pristojno, da češće gospar Paše ide na posjed na Kulu. Nikako Grubo nije mogao da uporavi ono puste nauke, dapače se nije znao prikrstiti ni kršćanski, a kamo li latinski. Djeca su mu se rugala i Mića je ovako бакао: A be če Muhe breče, U lonac hoće, U kačuo ne oe. Nastavio bi Pero Damov: „Očinaš, navrljaš, navrljesi, na nebesih, uzmi ralo preko kuće, nije ralo neg motika •— amen". Valjalo je Guba biti musjelom (žilom), da bi mu se otvorila pamet, pa bi ga uhvatio meštar i stavio na konja, biva Mići na ramena, a Pero bi Damov pucao musjelom. 1 Saro bi se pomamio na to pucanje, pa bi робео strašno lajati i zavijati. Ka_d bi tu bili soldati, ugrabili bi jadnoga pilonu i odveli bi ga oplakana staromu Prašini. Lučka bi (žena Perova) dala soldatima po krišku mrsna. — Valja ga dignuti iz te vražije skule, gdje dijete ući grubeštine i senčaje (umire) od straha . . . Lučka je prva digla svoga Milia, koji je vazda ostao pilona i nije se naučio ni pod starost, da se prekrsti. Tako je malo po malo, prije godine dana, nestalo skule na Kuli. Meštar je Mato samo krojio promjene, a Kovara mu pomagala. Gospar bi Paše ištom došao k večeru, da se porazgovori. •Još bi kogod na užinu, te bi donijeli komad pračevine, struku kobasice, a Pero Mihov jednoga gruja i jastoga. Tu se teferičilo i pjevalo katkada do zore, pa su neke domaćice klele grajku, koja je svemu tomu kalašluku kriva. Dapače, Vica Perova, Marija Župka, Kata Kulesterova otišle su, da se srede i sve su dum Iiuzmi pripovidjele po duši, kao da će umrijeti.