SRĐ

108

СРЂ. - SRĐ.

И бјеше тамно све : и небо и земља и вода ; и све се прелијеваше и стапаше једно у друго, без почетка и без свршетка ; само дух Божји могаше у тами јасно распознати гдје је што. И онемиље Господу дубока и безмјерна тмина која око замара и душу заводи. — И рече Бог : нека буде свјетлост. И би свјетлост. И сину свјетлост, и разби и разагна таму, и обасја све и распрострије се свуд. — И видје Бог свјетлост да је добра; и растави Бог свјетлост од таме; и свјетлост назва Бог дан, а таму ноћ. И би вече и би јутро, дан први. Али поглавици анђеоском свјетлост не бјеше у вољи, јер је свјетлост заклети непријатељ сваком тајном и грјешном дјелу, свакој тајној и грјешној помисли.

А вода бјеше велика и безмјерна, и тецијаше на све стране, без корита, без токова и без струја воденијех, мијешајући се у нереду. — По том рече Бог: нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. И сва вода расцијепи се на двоје. — И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом ; и би тако. И вода под сводом преплави вас простор што бјеше под сводом, и дизаше се до близу самога свода. — А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други. —

— По том рече Бог: нека се сабере вода што је под небом на једно мјесто, и нека се покаже сухо. И би тако. И сва вода под небом потече на једну страну, једнијем правцем, на једно мјесто, и тако постадоше корита водена и токови водени и струје водене; а из воде стаде се издизати и показивати сухо.