SRĐ

ЖЕНА И ЧОВЈЕК. ЦЗ

— Јер данас је дан мира и одмора за свеколике створове Твоје, само не и за мене. — А шта ли то теби не да да отпочинеш ? — упита Господ, шарајући палицом по пијеску. Ђаво једнијем брзијем погледом одмјери Бога, на лицу којега су се, непрестано, блистали ничим непомућени радост и задовољство. Кроз главу му сину једна мисао. — Кајање, горко кајање! — са болом изусти он. Саваот, на то, подиже главу и загледа се подобро Сотони у лице: Он се, баш, није надао оваковоме одговору. Нечастиви је, као, и очекивао тако што: ниједан рибић ни на тијелу, још мање на лицу не заигра и не даде никаква знака о његовој намјери. Господ Бог даде се у мисли. Он је добро знао да се у оном одговору ђаволову крије нешто што ни Он, Свемогућ и Свезнајућ, није могао одмах прозријети. Знао је и то да се Његов ортак љуто каје, као што је тачно знао и узрок томе. Али Му, Благом и Милостивом, опет би жао чак и ђавола, па гласом, у којем се огледала готовост за опроштај, рече. — Па реци нам шта је то што те толико тишти ? Јер, ја нијесам рад да данас, на овај благи дан у који се свакоја творка веселијом осјећа, иједан од Мојих живијех, духом задахнутијех створова тужи и јадикује. А и ти си Моје дјело, — заврши Господ с тугом, уздахнувши дубоко. Сотона се, за тренутак, збуни; он не бјеше начисто с тијем како да сматра ове благе ријечи Божје. Но то би само замало, и он отпоче. — Када си ме саздао, о Господе, рекао си ми да ћеш ми, пошто завршиш Своје свето дјело стварања, дати неограничену власт над свијем што си створио. Ја бјех нестрпљив те не могах сачекати одређено вријеме и зато сам, по заслузи, кажњен. Ти си, Господе, створио свијет, но мени се чини да Твоје дјело још није завршено: Ти још нијеси саздао никоје друго биће које би, умјесто мене, владало свијетом... — Вараш се, није тако — рече Господ, но видјевши да је Сотона имао намјеру још бесједити, рече му. — Ја те, и нехотице, прекидох. Продужи.