SRĐ

ПОД ЈЕСЕН.

213

Бечу, а потом одем у Дрезду, која ми је још из раније била позната. Веровао сам, да he ме у овим лепим и уређеним крајевима досада напустити и да ћу се излечити. И, како ми се чини, нисам се преварио. Освежио сам се, поново оживио и зажелио се Београда. Дакле, као што видите, све је то била нека кратка необјашњива болест, али од које сам се хвала Богу нзлечио. — Знате ли, рече Мара, да нам је у прво време било непријатно без вас. Шта ћете, биле смо се навикле да вас скоро свакога дана виђамо. И било нам је дуго време. Па онда, нисмо знале где сте, и да на неколико дана после вашег одласка није дошла ваша рођака и рекла нам где сте, ко зна шта би ми све мислиле. — Па шта би могле мислити ? запита је он, видевши у њеним посљедњим речима као неку бригу за њим, а што му је врло пријатно било. — Па не знам, мислиле би да вас је нестало. — А теби би то можда било жао ? — Какво је то питање? да боме да би ми било жао, било би ми јако жао. Као заљубљен, Поповић је, као и сви заљубљени, био јако нестрпељив. Горео је у ишчекивању да дозна шта ће бити од његове позне љубави, и зато изгледало му је, да је наступио ретко згодан моменат, да дозна што је хтео знати. У нагласку оно неколико последњих Мариних речи чуо је он гдаснике, који су му обећавали повољан крај. Али, како нису били сами, тај је моменат морао да пропадне. Једно то, а друго она кратка лаж, којом је објаснио Мари овај одлазак и повратак, непријатно га дирнуше, па као одговор Мари додаде : — Ја сам се надао да ћеш ти то рећи, јер сва добра деца тако говоре. — Јест, одговара Мара, ал' што вреди за децу не мора да вреди за девојке. — Мора кад оне су девојке добра деца. — Истина, да ли вам је било дуго време ? запита га госпођа Савковићка. — Није. -— Јесте ли бар могли шта да радите ?