SRĐ

СТРАЖА.

375

— Луд сам био, што нијесам спавао, него слушао оне лакрдије; сада би ми лакше било . . . . Они ђаволи . . . и рогати !. . . Пришивај то, мој корпрале, кому хоћеш, али само мени немој! Не познаш ме . . . . Али напокон, и све да су таки, брига мене за то . . . . не ћу их се бојати, да ми се онај Шушмин и онај Сурутков изругају? Да ме у нашем мјесту извргну срамоти? Почекајте мало, да се нађемо пред оним да видимо ко ће први окренути леђа! Па марим ја за њих рече нај послије, махнувши руком по зраку. На часове блијесак просјевкује тамом, па све то рјеђе, док напокон иишта више не раздире црну ноћ. Батушкин бијаше се откинуо од онога стабалца, уз које га бијаше изненада велика зијехавица спопала. Ноге му бијаху чисто уштапљене од велике студени и једва успије да удурученим рукама ухвати тешку пушку и дигне до рамена. Стаде чепукати, гацајући по оном снијегу. Сваки час застајкиваше пиљећи пред собом као у њеком сновиђењу. На једном посрну, па као свијећа сруши се баш лицем у снијег. Ненадани додир лица са мрзлим снијегом освијести га, живот му се поврати и устаде како је боље могао. — Не, Батушкине — промрмља — овако не иде Наопако! Велика али нејасна бојазан обузе га свега. Боји се оне стрмени, боји се зиме, боји се Шта га оно бијаше опоменуо Мусаров? Да не заспи?... Трнци га подилазе. . . . Треба кренути оданле, ходати, мицати се. И он се опет упути, али му се чињаше да је тама све више освајала. Не види а ма баш ништа пред собом; али би и за то мало марио, да не осјећа страшан њеки умор, особито у ногама. Шта му их тако осјекло ? Срећа те удари лактом у сухи пањ што се дизао, самотник, у оној пустоши. Долажаше му као наручен; прислони се уза њ, спусти пушку низа се, па прекрсти руке на прсима. Дуго је тако стао. Из почетка не мишљаше на ништа ; доста имадијаше муке с оном зијехавицом и с оном студени што је то више стезала. Пушка му се измаче из руку и западе сва у снијегу: он се на њу и не осврну .... Ах, да није те самоће на врх бријега и те грозне тишине свуда наоколо!