SRĐ

444

СРЂ. — SRĐ.

није било, није тај славни „Elephantenstoff" никако дао мира једном њемачком музеалном директору. И он стаде тражити да му се отвори заљевени лијес пригодом пријеноса у Шпајер. Именоваше одбор и тај оде у Ахен. Отворе заљевени лијес, нађу напоменута дивна ткива, али „Elephantenstoff" остаде бајка. У златном ткиву бијаше увезен слон, чему су се могли и прије домислити, јер није добро отварати тако старе реликвије, пошто би музеални чувари морали знати, да људска кожа и свако ткиво (текстил) остане само дотле неоштећено, док је спремљено у херметички затвореној душичној атмосфери, као што су мумије и одијело њихово у неким катакомбама св. Стефана у Бечу. — На зрак није га добро изнијети а камо ли преносити од мјеста на мјесто." Славни „Elephantenstoff" није дакле друго, него наш словенски вез, рађен у духу византском, а кога сада Нијемци крсте са „Sarazenenstickerei" ; али није нипошто никакав уникум. Препоручујемо њемачком музеалном директору, нека оде погледати понтификалне одежде старих митрополита, знаменитих самостана у Русији, као и оне у Касан-цркви и Изакцркви у Петрограду. Ту су одијела са богатим словенским везом на брокату а везана са правим бисером и драгуљима, а сваки комад овог одијела репрезентује читав иметак. Нека оде погледати и царску ризницу у Бечу, па онда дивне везове познатог женског самостана близу Беча. Владика Fischer добио је 6. августа о. г. од цара Wilhelma брзојав овога садржаја : „Прегледао сам са највећим занимањем драгоцјене тканине из реликвијара Карла Великога. Ваша Еминенција допринијела је много за културно-историчко испитивање тиме, што сте превремено предали обртно-умјетном музеју ове драгоцјене доказе стилистичке и декоративне умјетности из доба часне прошлости. Захваљујем Вам се за то, што сте отворили доселе сакривени приступ и ширим круговима за студије симболског приказања и старог ткања са И с т о к а, гдје је онда умјетни обрт тако дивно цвао." Ето припознања из царских уста ! Гдје год се наши народни радови покажу, успјех им је сигуран, само ми с а м и не умијемо их доста цијенити. Не морамо ли зато попут