SRĐ

И С Т И Н А. Легенда. * * *

Шпиро Калик. Београд.

Живео је једном неки богат човек, који је свакоме добра чинио и имао стога доста пријатеља и пријатељица. Где год би дошао, примали су га раширених руку, па стога је он и хвалио добродушност и искреност својих познаника и другова. Једнога дана срете он некога мудраца који му каза, да је одвећ нагао у суђењу, како не треба веровати много људима, јер човек тек после смрти може сазнати праву истину. Али му богаташ одговори с подсмехом, да он добро познаје своје људе и да је о свакоме од њих још за живота утврдио своје мишљење. Ну ипак су га те речи непрестано копкале, често му се врзале по глави, те је о њима често и размишљао. То му на послетку досади и једнога дана, када му опет на ум паде стари мудрац и његове речи, довикне љутито: — Не знам шта бих дао, кад бих некако могао увидети, да ли мудрац има право. Седећи једног вечера сам у својој соби и опет размишљајући о мудрачевим речима узвикну скочивши од једном на ноге : Ох, кад бих нешто могао о томе запитати смрт. На пољу хујаше јак ветар и лупаше прозорима тако, да су ови шкрипали као да јече од бола. Ветар се завлачаше у димњак од пећи тако силно, да је дим куљао из њега у собу. Ол једаред се све стиша а кроз прозор, који ветар бејаше растворио, продре у собу нека пријатна мелодија и тако се дивно разлегаше по њој и имађаше у себи такав благ и допадљив тон, да су се богаташу, који беше опет сео, саме очи