SRĐ

ИСТИНА.

495

— Ти си желео да сазнаш истину после смрти. Стога ћу те сада повести са мном за кратко време. — Но видећи да старац дрхти престрављен дода утешно: — Ово је само шала. Дајем ти реч, да нисам дошла на свагда по тебе. Богаташ се умири, јер је знао да смрт до сада није лагала, што се о животу не може казати. Тада смрт пређе лагано руком богаташу преко чела. И тело се одмах умртви а душа одлете у бескрајни простор И баш у тренутку, када се богаташ почео радовати због слободе коју је једва једном стекао, чу глас смрти, која му рече: — Сад ћеш видети, како те свет жали. И они се сутра дан нађоше опет у богаташевом стану. Велика соба на горњем спрату беше сва застрта црним покривачима, а под величанственим небом, опкољеним множином цвећа, лежаше мртво тело богаташево на мртвачком сандуку. Где год погледаш, свуда цвеће и велики, сјајни венци. У соби гдје је лежао мртвац сеђаху неки далеки сродници, већином бабе, а у побочној пријатељи у огромноме броју, тужна лица, који брисаху очи од суза и ако им ниси могао на лицу ни једне приметити. Говораху о покојнику и помињаху тугу која их је обузела због ненадног губитка тако ретког и милог пријатеља, па онда додаваху, како је човјечји живот ништаван, како ће за њих тешко бити живети без свог пријатеља; једном речју надметаху се у томе ко ће јачим изразима исказати свој душевни бол. А душа богаташава уживаше слушајући ове изјаве бола и туге, и нај богатог доказа пријатељског осећања ових људи према њему. Само му беше чудно што ту не види ни једне блиске рођаке своје, а имао их је по доста. Али помишљаше у себи да женско срце нај дубље тугује у самоћи. Смрт то примети па ће му рећи: — Сад ћеш се нај боље о томе уверити. Пођимо њима. Баш у часу, када су хтели да излете кроз врата од куће, спазише код вратара неку стару, грубу бабу са посудом у руци у којој беше засађена мала лепа ружа. Она мољаше вратара да је пусти горе да положи на одар мртваца своју ружу. — Молим вас, господине, — говораше баба — пустите ме да целивам мртваца. Од како сам у пола обневидела и