SRĐ

БИЉЕШКЕ. — BILJEŠKE.

549

сном умјетничком израдбом имао сјати као свјетска римска вајарска умјетнина. Да се изведе ова племенита основа, требало је огромнијех главница. Благодарности италијанске аристокрације. умјетника, и пријатеља умјетности, који подупријеше и ускорише дјело богатијем закладама, новчане се потешкоће брзо уклоне. Архитекат Saoconi, којему бјеше повјерена управа радња, стави за 20 година дјелу на располагање сву своју одважност и умјетност. Али жалибоже не би сућено овом одличном умјетнику, који за дјело пожртвова половину свога живота, да види дјело свршено. Он умре прошле године. Тада је узео у руке радњу вајар Passerini, који је као његов помоћник за 14 година сараћивао с њим и био је упућен у умјетничке намјере покојникове. Споменик се диже у Риму мећу Трајановијем форумом с десна и Капитола с лијева. Да перспектива буде слободна, требало је развалити величанствену полачу аустроугарскога посланства код Квиринала. Споменик би се имао открити 1909. године на прославу педесете обљетнице италијанскијех побједа 1859. године, које су упутиле саједињење Италије. Модел огромне умјетнине, који је Сакони нарочито извршио за интернационалну изложбу у Милану, једини је, који је био. Али изгорио је у пожару павиљона декоративне умјетности, гдје је био изложен. За њ се потрошило 80.000 лира. Тешко је у мало ријечи дати опћи појам овог џиновског споменика. Већи је дио градитељска умјетнина, која би имала бити као храм за све вајарске израде ту постављене. Доњи виши дио зграде раздијељен је као на два неједнака спрата, горњи дио свршује, рецимо, галеријом у елиптичкој црти уоквиреном на десно и ли: ево прочељем римског храма. Иза хра-

мова види се по једна квадрига. У најдоњем дијелу по сриједи су пропилеји, који воде до једнијех врата. С једне и с друге стране пропилеја при земљи подиже се по један споменик на лијепом подножју, до којег води полукружни скалон. Иза врата повише пропилеја диже се у вис велика статуја краља на коњу. Осим тога споменик је урешен осамљенијем ступовима а на њима кипови. Тај огромни споменик има бити урешен мноштвом статуја. Зато се сада у Италији расправља, што оне имаду представљати и о том нас обавјешћује Н. А. — Појавила се распра измећу министарства јавнијех граћевина и краљевске комисије за споменик. Министар воли да буду приказане најзнаменитије личности, које су сараћивале на италијанском сједињењу или препороду, а комисија воли алегорије. У листу „Tribuna" Giacomo Barzeletti мнијења ie, да се искључе алегорије и хоће да се стави највеће портрета, јер да алегорије могу бити одвећ неразумљиве за мноштво и без живахности. За избор личности требало би сасдушати мнијење цијелог народа једнијем референдумом а да за то не смета ништа да дотичници нијесу умјетници, јер по опиту се зна, да се из множине појаве исправне идеје, а да комисије, друштва и странке могу проузроковати лоше извршење ствари. У Marzocco каже Магсо da Siena, да је идеја референдума добро, али да треба помњиво проучити питање, да ли су прави портрети згодни, јер велики отацбеници понајвише нијесу пластично лијепи а модерна одјећа је одвећ прозаична и неумјетничка а мраморни цилиндри да служе голубима за каменице, да угасе жећу. Angeio Conti у „Giornale d' Italia" каже да би се могло знати боље, што се има чинити, кад би смо живјели у