SRĐ

576

СРЂ. — SRĐ.

суха, испијена, слабачка жена и, готово саставивши браду и кољена, лијепо шила некакву кошуљу. Хаџи-Ибрахим протра очи, придиже се и сједе на душеку, њушкајући око себе по ваздуху, као да би да се увјери: не мирише ли још соба духанским димом ? . . . Погледа и испод душека, да види : има ли ту сакривен какав чибук ? . . . Узалудно ! . . . Ни шилте, ни чибука, ни пепела духанског чак ! . . . Соба готово пуста и празна, онака иста, каква је и синоћ била, кад је хтио заспати . . . Хаџија прокомеша раменима и мрким погледом премјери хануму. — Па ти да руку дигнеш на ме ? — запита оштрије, уређујући разбарушену браду и тарућу зној са чела. — Ти пакоснице ? . . . Шерифа-ханума спусти кошуљу поред себе, и справи се мало и зачуђено га погледа. — О чему говориш ? — запита танким, пискутљивим гласом, који се једва чуо и сличио удаљеном маукању мачијем. — Какву руку ? . .. — Хе, сад се чиниш к'о да ништа не знаш, — осорно се окоси хаџија и искеси крљаве зубе према њој, — а мало прије пустила језик к'о змија и устала да дигнеш руку на ме . . . Шерифа-ханума одмах се досјети јаду. Дешавало се и прије толико пута, да је хаџи-Ибрахим снијевао како се свађа с њом и, пробудивши се, увијек покушавао, да на јави настави свађу. Иза таког сна, по три дана не би јој проговорио ријечи. Гунђао је увијек, окретао јој леђа и дурио се као југунасто дериште . .. Тек кашње, кад би мало заборавио на сан, постао би нешто мекши и почео је по штошта запиткивати . .. Зато му сада није хтјела ни одговорити ништа, јер је добро знала да би га сваки одговор још више распалио и ражљутио, а она ништа није толико желила, колико мира у кући . . . Али овог пута хаџи-Ибрахима је љутила и шутња њезина. Кад је видио да мирује и да му не одговара, л^утито устаде и гурну је снажно, бијесно, да се превалила наузмачке и умало није главом о зид ударила . . . — Што не говориш ? . . . Што не говориш ? . . . — викао је, пјенушећи од бијеса и дрмусајући њоме. — Што шутиш? ... Шта ти је ? . . . Крива си, а ? . . .