SRĐ

LANJSKI BADNJAK

713

do mene sama, sjede dva Arnauta i jedan Turčin pa se nešto inade. Ne pazim ja na njih, nego sa pok. Stevanom mirno razgovaram. Dok u neke onaj Arnautin do mene zagustio, pa se nešto razviko i gotov da poleti i da se potuce sa onom drugom dvojicom. Ne znam, koji me đavo natjera, te uhvatim onako onoga Arnauta za rukav: — Pa, nemoj, jadan, da se svađate i inadite; nije, brate, ni lijepo ni casno. — Koga, bre, ti rukom hvataš"? brecne se кб pomamljen Arnaut na mene, i poleti da me odmah zadavi. I gotovo da me povali, kad ti se pok. Stevan skoči, uhvat.i Arnauta s leđa za vrat, i složi ga na zemlju koliko je dug i širok. — Na koga, bre, polijećeš? viče mu pok. Stevan a ja priskočim i ruka mi već bila na nožu za silajem. — Skočismo se svi, koliko nas bilo, i ja se, da pravo rečem, кб malo i prepadoh, da krv ne pane. Jedva se nekako, grajući, smirismo, te se nas dva uputismo u selo, a Arnaut » ostade škripeći zubima i prevrčuć očima, što mi ništa nije nahudio, jer mu ne dadoše drugi, kad vidješe da ničemu nijesam kriv. Putem smo se ja i pok. Stevan čudom čudili i krstom krstili, kako smo mogli, na pravdi Boga, u veliku napast i nesreću da panemo. Kad stigosmo u selo, rastah se sa pok. Stevanom te mu napomenuh, kako sam mu život dužan. — Batali; vikne mi on i zamakne u selo. U jutro osvane nedjelja. Ja se spravio da idem u crkvu. Taman počelo na matici da zvoni, kad ugledah pok. Stevana gdje izbija dolje iz sela. Nešto mi se srce zatrese, kad ga vidjeh. »Život sam mu dužan«, mislim u sebi. — Stevane, brate! viknem ga, prije nego mi je pred kuću naljegao. — Dobro jutro! Ivane; odgovori mi on. — Dobro ti i Bog dao, brate! nego hodi nešto k meni; kažem ja. Stevan priđe, a ja ga uhvatim za ruku i tvrdo držim. I — Ouješ, brate Stevane! počnem mu ja. Znaš ti, da nijesam cijelu božju noć mogao oka da zažem, nego sam sve o tebi mislio i o onom nesretnom Arnautu. Da mi ne bi tebe,