SRĐ

764

СРЂ. — SRĐ.

И напосљетку се сложисмо, да he стаклена кутијица бити за слику какве покојне дјевојке и за остале успомене, што послије њене смрти остадоше. Само смо се чудили, да госпођа није и браву наручила. Дотле је већ и моја споменица била готова. Како су је у радионици и посребрили, бијаше као да је данас излетјела испод машине. Ријешим се, да је сам доктору однесем. Одем у лијечнички музеум, гдје се он обично послије ручка одмарао или је што радио. У соби је био простран диван, а није му нико долазио, осим повјерљивих лица, које би он позвао. Нађем га ондје, у ужасној дворани, гдје су зидне слике приказивале одеране људске прилике, а намјештај се састојао опет из самих стаклених ормана. Шта ти ту нема ? Не знам ни да испричам. Доста кад кажем, да овдје-ондје, по орманима и по буџацима стоје костури. По неки и стоји, а имаде и таквих, што се испружили, мислиш сад he побјећи, или живим људима показују разне позитуре, скоро као у игрању. Са ормана стрши по који ред лубања, а доље крај ормана леже кости. Баш као да се радују, што he застрашити дошљака. Доктор је сједио за једним великим столом у сред приличне хрпе књига. Па и пред њим су лежале лубање и кости. Његова велика ћелава глава таман је пристала у таку околицу. У дворани се ocjehao укварен шпиритус. — Да вас ђаво носи ! — зачујем гњеван глас. Па онда опазим крај прозора два медицинара гдје се забавише око микроскопа. За њиховим леђима стајао је уплашени слуга. — Шта је сад ? — упита доктор. — Ова швапска будала измијешала нам препарат крви, па сад не знам која је кап од Херцега. Шваба се сав зацрвенио и бранио се: — Стаклена плоча је пала .... Ја је нијесам оборио .... — Одлазите већ кући — рече им доктор, кад ме је угледао. — Ако опет потече пмеменита крв, обратите се молбеницом на дворску канцеларију. Младићи се удаље у једу.