SRĐ

КОЈИ ЈЕ ОД ДВОЈИЦЕ ?

763

наша, којом молимо хљеб ? Коме је овај земаљски живот тек једна весела шетња! Који на длану никада није имао жуља? Коме је љето хладовито, а зима топла ; за кога се пати и рудар и свилена буба ! Што га може бољети ? Држим — жалост. Али онда би јој вео црн био и одијело црно, сасвим црно. И лице јој је заиста било као у ојађених људи. Око очију плава сјена туге. Гледала је пред себе, тек тако, у ништа, У радњи не бјеше никога, до један беспослен момчић, слика и прилика каквог младог берберина, на чијем је лицу зјевање остављало безбојне црте, баш као послије грчева. Стара госпођа погледа на сат и устане. — Реците, молим Вас, господару — шаптала је момку — нека ми свакако сврши за сутра ујутро, јер ћу отпутовати. Док је ово говорила покаже прстом неку стаклену кутију и отиде. Ја и нехотице зауставим поглед на кутији. Висока је била за један педаљ, склопљена из углачаних стаклених плочица. Ове су опет биле утврђене танким златним рубом. Дно од љубичаста сомота. Поврх њега сребрна плочица, у величини једне посјетнице. На плочи писмена Н. Б. и број двију година : 1824—1847. Озго крст. Шта ово може бити ? И запитам момка. Но не зна ни он. Све што ми j'e могао рећи — зијевајући изнова — било је, да је иста госпођа кутију наручила још прије двије недјеље, па сада мјесто љубичаста сомота хоће црну свилу. Таку кутију они никада нијесу радили. Дође и златар. Запитам и њега, за што је та кутија. Не зна ни он. Питао је додуше, кад је наручена, али му госпођа на питање није одговорила. Па онда смо заједно са мајсторем нагађали, за што баш може бити ? Држали смо, да је свакако за пепео из Готе. Али 1847. године у Готи нијесу још ни помишљали на спаљивање мртваца. Па ни на другом мјесту. Да није за какву светињу? Али ни један се светац није родио 1827. година нити 47. умро.