SRĐ

770

СРЂ. — SRĐ.

— Е па онда почнимо од главе. Будите тако добри па ми реците, какве је боре и вијуге имао Ваш младожења на челу. и колико су биле оне велике ? Но она је бадава склапала очи, јер само се сјећала, да је њезин младожења чешљао косу на лијеву страну и да је имао малене лијепе црне брчиће; даље, да се увијек смијешио и жмиркао, кад би говорио, и да му је узречица била : Чудновато ! — Милостива госпођо грофице — рекох јој ожалошћен — све су ове особине као плава боја морског огледала. Кад опадне вода, остаје блато и камен. И она је ово разумјела. Ипак ме је много молила, да саберем све моје знање и да је ослободим патње. И сад, мој пријатељу, ето ти обе лубање : хајде погоди чија је која. Свакако да се у нечему разликују, али ко би могао знати, каква је била на њима кожа, какво месо, коса и још друго, што се у прах претворило ? — А ти јој реци, нека кости обојице сахрани заједно. — Та то јој свако вели, али се она, сирота, баш тога и грози, да јој младожења почива са једним харамијом. У томе тренутку уђе послужитељ и пријави грофицу. Доктор скочи и допрати неку стару госпу у црнини, баш ону, коју сам ја упознао у златарници. Била је у истој црној хаљини, само што је дошла без псета, које свакако бијаше остало у колима. Ја одем до прозора, како их неби у разговору узнемиравао. — Јесте ли распознали ? — Јесам. Лице јој оживи. — Која је дакле? Доктор се окрене, дохвати једну лубању и пружи јој : — Ова. Стара госпођа је прихвати дрхтавим рукама. Гледала је у њу плачним очима и пољуби је у чело. — Ох Никола, Никола ! Зар ми се такав враћаш ? И гледала је нијемо, дуго, само што јој је глава дрхтала. И лубања је њу посматрала нијемо. У дворани бјеше свечана тишина. Госпођа се још окрете доктору :