SRĐ

КОЈИ ЈЕ ОД ДВОЈИЦЕ.

771

— Сигурни сте, дакле ? Сасвим сигурни ? По чему сте је познали? Знала сам ја да мора распознати ! Али доктори су тако слијепи. Како сте, дакле, могли познати ? — То ћу ја већ објелоданити, милостива грофице. То је, молим Вас, ствар научног проналаска. Можда ћу расправу прочитати на лијечничком конгресу. Јер то је нешто интересантно — Како да не! И сама ћу доћи да чујем. Дакле сте потпуно убијеђени ? — Доказаћу, милостива грофице, без сваке сумње. А дотле Вам стојим добар мојом поштеном ријечју. — Захвална ћу Вам бити, захвална до вијека, — промуца госпођа. И стискајући лубању на срце оде сузних очију. Ја сам само бленуо у мога пријатеља. — Ти си сада слагао онако докторски. Он се насмјеши и слегне раменима : — Ја сам доктор. Моја вјештина не састоји се у томе, да говорим истину, него да лијечим. — Али какве ћеш доказе написати ? — Никакве. Госпођа ће отићи кући. Оплакиваће покојника сретном тугом. А моја научна расправа не ће јој бити ни на крај памети. — Али ипак — Не вјерујем. Ако би се десило, да јој падне на ум и потражи списе, ја ћу отезати, па оставити. Писаћу јој, да ми је слуга разбацао биљешке. Имам много посла, и још друго. Но држим да ће заборавити, јер више и не сумња. — Па зар те не дира помисао, да Доктор настави : — Како да ме дира ? Моја је дужност да лијечим. Да ли ћу лијечити машћу, пилулом или неистином ? То се баш никога не тиче. Главно је то, да болесник оздрави. Ја одох замишљен. Па шта је, дакле, човјек: Кад није кост; Кад му је месо прах; Кад је крв херцега црвена капља као и у слуге?! Па шта је онда човјек? Кожа ?