SRĐ

10

СРЂ. — SRĐ.

Не рекох још иишта о томе чиме, смо се одевали. Ми смо дошли у старим, дотрајалим гимназијским мундирима и таквим истим, ветром постављеним огртачима. У том смо оделу отишли у университет, да предамо молбу и да се упишемо! Тамо смо видели, да није ни мислити, да то одело и даље носимо. Видели смо пуно нових другова у нај разноврснијим костимима. У оно доба ђаци још не знађаху за униформу и свак се одевао како је хтео. Било је младих кицоша у сасвим кратким, акуратно сашивеним капутићима од сомота, у широким, отворено-сивим панталонима, са, као снег белим, оковратницима, са краватнама, да човеку очи засену, са штапићима, па чак и са цилиндрима; било је пуких сиромашака искривљених и подераних чизама, у кратким, узаним панталонама, у неуштирканим и белим и шареним кошуљама, у прљавим врскапутима; било их је, који су и без капута долазили на предавања, у огртачима пребаченим преко саме кошуље; налазило се и младића у црвеним кошуљама опасаних кајишима; долазило их је и у радничким блузама, а један је чак имитирао мужичко одело, и опет све та, тако разноврсна мешавина, изгледаше природна. Али, кад се појависмо нас двојица, у нашим плавим мундирима, са белим дугметима, учини се као да је са нама пао цео неки нови свет у ову зидину. Плави мундири, бела дугмад. То беху мрски атрибути оне одвратне осмогодишње периоде кињења, задевања, пристрасности, педантизма, глупога седења по осам часова дневно, затвора, двојака, — периоде, од које су сви бежали амо, у овај слободни хран науке. Прођосмо савршено као кроз шибу и, дошавши кући, бацисмо проклетство на белу дугмад и пуни срџбе поодсецасмо их прорезом са наших мундира. Али тиме није било решено и питање о нашем оделу. Ми немадосмо другога, нити смо га могли набавити. Ту сад избије на површину досетљивост Феђе Будкевича, којој се мора човек просто дивити, и која је мене и доцније често пута извлачила из неприлика. — То треба прекројити, — рећи ће он одлучно. — Како прекројити? За то нам ваља платити кројача! ... одговорим ја.