SRĐ

12

СРЂ. — SRĐ.

их на нов фасон дотерамо. Феђа је већ у гимназији одлично цртао, те је писаљком нацртао мустру, коју нам је ваљало копирати. Сав се наш задатак сводио на то, да место капута не испадну врскапути, јер би врскапути, од плавога сукна, још једнако подсећали на мундире, ма да нису више она дугмад. Секли смо, кројили смо, шили смо то вече, скоро целу ноћ и у недељу до подне, докле на послетку нисмо с капутима били готови. То је било нешто, нема сумње, чему није било сличнога у историји, али бар, ко би нас год видео у нашем новом оделу, нити би могао тврдити, да нисмо одевени, нити да смо гимназисти. Просто рећи, били смо оригинално одевени. Да после овога, и од наших гимназијских огртача начинимо обичне, — то је био посао од свега три часа. Место белих дугмета, ми смо пришили црна, али главно, што сам тада сазнао, било је то, за што је Феђа купио гајтан, — тај смо гајтан пришили на груди са обе стране, онако као што носе хусари. Лепо изгледало није, гајтан је био савршено излишан, али сама та ' околност, што га је у опште на оделу било, чинила је, да ова наша хаљина није ни мало личила на гимназијски огртач. У понеделник смо били на молепствију и посетили смо слушаонице. И за чудо, баш нико није попреко гледао на наше необично одело. Ту је све било допуштено, па и наши самоникли капути претопили су се и изгубили у оној општој мешавини нај разноврснијих костима. И^тако|смо ми незнано и невиђено проживели пуна четири месеца. Беше нам веома тешко. Рад, који нам је овдаонда падао шака у виду преписивања на парче, одржавао нас је како-тако. Страдали смо од глади, влаге, студи, али смо опет живели. Међутим сад се дели нешто, што нас потисне на нов пут.

(Наставиће се).