SRĐ

ПЕРО БУДМАНИ О ЛУКУ ЗОРИ.

21

Не ћу да набрајам остала дјела; споменућу мноштво филологичкијех и књижевно историчкијех написанијех у Словинцу, у Раду Југославенске Академије, (истичем међу овима полемичке чланке, којима је бранио стари Дубровник од нападаја младијех људи), у Спомену Српске Академије, а послије у Срђу. Политиком се бавио и писмом и дјелом свагда у смјеру концилијативноме, те је био њеколико година заступник у Задру и у Бечу. Ожени се још млад за прекрасну и врло вриједну госпођу и с њом доби лијепу киту кћери, (које су се све, осим једне, срећно поудале), и једнога сина. Кад се одрече службе, би позван од књаза Николе на Цетиње, да буде наставник књажевића Петра, па да и предсиједа министарскоме савјету за наставу и да управља цетињском гимназијом. Зашто такови човјек не може бити срећан и блажен како заслужује? Збиља Зоре јест био до њекога времена срећан, али су онда навалила на њ прогонства душмана и удеса. / Душмани су га стали највеће ради Објављења прогонити као тобоже незнабошца. Дошло је до тога, да су га спалили in effigie, (свакако је у томе срећнији био него Ђордано Бруно). Ипак би све то он лако прегорио, али га је смео тешки ударац не од људске руке, кад му је миле кћерка (жена маркиза М. Боне) посве изненада преминула. Ту несрећу не поднесе његова физичка јакост, и од онда поче боловати, док се смрт на њ смилује, а не на његове, и ослободи га болести и живота. Зору је ресио особито здрави разум и бистрина и проницавост ума, (ја сам му један пут из -њекога мјеста писао, да ми је свако добро, али само да ме нешто смета и нијесам му рекао што, а он ми је отписао, да ме смета Drang nach Westen, и тако је било), једно н друго здружено (што је ријетко) с пјесничкијем полетом. Осим тога је био уљудан, љубазан и врло добра срца. Сад, драги пријатељу, почиваш у миру, а други, и много старији, јадикују.