SRĐ

724

СРЂ. SRĐ.

или другога. И онда шта се дешава ? Факат не може пропасти, а рачун може. „ — Али то би било страшно, оте се узвик Једној младој жени. „ — То је баш оно што бих желео, госпође и господо, да осетите ове вечери. Желео бих да размишљавањем осетите тај страшни удар који ће можда једнога дана снаћи наше човечанство... „Тада се десило нешто у мени што нисам још себи објаснио. Осетио сам да губим свест. Али речи младића долазиле су још до мојих ушију и ја сам их разумевао. Осећао сам да ме мисао младића савлађује и поред мога опирања. „ — То су глупости, шаптах себи, глупости и лудости ! покушавајући да се опоравим тим речима као промрзао гутљајима алкохола. „Ал изложена мисао младића беше продрла у моју главу и не излажаше више. — Тада разабрах речи : „ — Зар наша осећања нису стварна као и дивани на којима седите ? Шта мари дакле да узимамо нестЕарне чињенице, када од њих градимо стварне раздражаје наше душе. Као да нешто мари за лепоту оне Венере у оном углу, што је од камена а не од меса. „Претрпех дуге тренутке неописана бола. Осетио сам једном смрт, када ми се највише живљаше, али не беше грозно као ово. Смрћу све нестаје, докле овде, ја живљах а осећах своју смрт и надживех себе самога. „Свест ми се потпуно помути. Тргох се не знам када и доћох у пола к себи. Једна светлост проће ми кроз душу, осветли је, и видех бедан призор који ми она пружаше : Бејах поражен ; опажах да је све уништено ; бејах смрвљен. Стајах пред неисказаном страхотом банкротства разума ! „И не долазећи к себи шаптах из дубине груди : „ — Бедне наше свести ! бедне наше свести ! * X X „Сутрадан сам се нашао у својој постељи. Дођох к себи само за неколико тренутака, таман толико да имадох времена да