SRĐ

Љ 0 Љ А

777

И не марим. Вуци су, па нека носе. То ми није жао. И не море у сваки земан да су једнаки људи. Ни јаје не сличи јајету. — Па причај ти што, како је било у твоје доба — викне му Шарлија. — Свакојако, али је било више вере, више љубави него сада. — Причај ону од капетанове жене ! ЈБоља погледа преко ока на Шарлију, намршти чело, па пригне главу и замисли се. — Е брате, дирнуо си ми у стару рану. Ништа ми није жао у животу што урадих и не бојим се да ће ме, Бог питати, али би био прегорео све ове године живота да ми се није десила ова. Остали се је свет, на ове речи згрнуо око стола, где је био Љоља и престаде певати. — Идемо почне Љоља — нас десетак; у зимње је било доба, негдје пред Божић. Идемо ми на приморје. Лед притиснуо у планини. Немаш чим да ућуташ глад. Куд ћемо ? Ајдмо, вели харамбаша Дрча капетану К . . . у. Код њега ћемо добро стати. Ми у вече њему куц на врата. Ко је ? — Пријатељи. Разуме капетан ко је. Отвори. Кад за софром жена му и два туђа момка. Поздрависмо се и поседасмо. Јело се је и пило, па кад је вино угријало главе, и певало. Седим ја до капетанове жене, а до мене један момак. Леп момак. Свако ме зло смело, кад сам ја радио дирати у ону жену. Него онако лепа, ја је потапкам по рамену и уштипнем за јагоде. Кад нешто мене пљус по образу. Удари ме онај момак. Ја га омерим погледом. Жао ми га беше. Капетан пробледио кб крпа, а жена више умрла. И ја не би био окаљао руке крви, али харамбаша рече: Удари те, несрећа, брате! Што оно рече, Бог га питао. — Шта би ? упита Шарлија. — Разнесосмо на сабље све. — А жена ? — Утече. Љоља лупне празном стакленицом о стол. — Дај ракије Мандићу. Прионе пити, али није певао. Видело се на њему да га је она успомена растужила. Свет је стао изилазити из крчме. Ко пијан, ко напит шеврљајући, или загрљени упућивали су се кућака, ојкајући. За свима изађе Љоља. Сунце је било на западу. Наднесе руку над очи, и погледав далеку планину, за којом се је сунце полагано сакривало, викне : — К врагу — па, шеврљајући упути се кући.