SRĐ

820

СРЂ. — SR£>.

— Красно, госпођице, остаће ми вјечито нај љепшом успоменом мога живота ! — Па Ви сте и љепших забава видјели. — Дакако, да јесам, али на свим тим забавама нијесам видио нешто, што сам на овој видио. — Сумњам, господине, да се овдје може видјети нешто љепше, него у Сарајеву и Бечу. Што би то могло бити ? — Ви, госпођице ! Учитељица још више поцрвени, ђаволски се осмјехне и рече : — Ви ласкате! збогом ! — Не ласкам, госпоћице. Куда тако журно ? Учитељица није могла чути задње питање, јер журним корацима, уздигнуте главе, насмијана лица, одјури својој школи. * * * Кад је учитељка ступила у школску собу, зловољно почне пребирати школске текстове и своје преправе. По лицу јој се види, да јој је све досадно, па и она насмијана лица невине дјечице и њена служба и њен живот и све . . . све. Кад се иза сваке клупе видио потребни број дјечијих главица, учитељка почне прецавање. Њој, којој је то била нај угоднија забава, јутрос то не иде од руке и ако се сили, да не би проницаве дјечије очи прочитале са њена лица тугу и муку, која јој срце и груди раздире. Пошто се увјерила, да не може даље, даде дјеци да пишу, а она сједне, наслони главу и дубоко се замисли. Тако би била и 11 сахата дочекала, да је одједном не прене тихо куцање на вратима. Лијено подигне своје суморно чело и рече: — Слободно! У школску собу, са качкетом у руци, торбом о рамену, ступи листоноша. — Два писма за Вас, госпоћице. — Хвала лијепа. — Слуга понизан — рече листоноша и одјури. Учитељица махинално прихвати писма, стане разгледати адресу, па пошто не познаје рукописе, дохвати нож и брижљиво разреже обвоје.