SRĐ

914

СРЂ. — SRD

— Жао ми је госпођице, али се не могу веселити, јер је један сан уништио све расположење. — Сан ? ! Мислила сам да је збиља нешто, а тамо сан, од кога сте жалосни Ви, који сте позвани да те будалаштине тријебите. — Не, госпођице, ја не вјерујем сну, али је упечатак његов тако силан, да га нијесам у стању савладати, а с друге стране, јако сам знатижељан, хоће ли се испунити, јер и ако је „сан лажа, а Бог истина", ипак сам увјерен, да има неког предосјећаја, који нам унапријед каже, што ће се догодити. — Маните се тих лудорија, него хајте, да поведете коло. — Не могу, госпођице — хвала ! — Можда не „дењате" са мном ? — Немојте на то ни мислити, јер ваљда знате да сам Ваш добар пријатељ. — Знам, па зашто не ћете, кажите ми ! — „Импењан" сам, поспоћице — посмијехом одговори учо. — Честитамо — повиче плавуша и учитељка. — Немате још што честитати, а кад доће листоноша, онда ћете ми моћи честитати слободу, коју сам до пред неколико дана уживао — моћи ћете ми честитати продужење мог бећарског живота. — Ја сам мислила да ћу Вам честитати вјеридбу, а Ви очекивате опет слободу бећарску. Баш и јесте момак! А како знате да Вам не ћемо вјереницу честитати ? — То ми је сан казао — смијешно додаде учо. У то се зачује глас трубе, али не оне трубе, која на вјечни суд правде позива, него трубе сеоског листоноше, који јавља селу, да је дошао и донио епоху, која веже село са осталим свијетом. Учо притрчи к листоноши, а овај му пружи два писма. Разгледа обвоје и рукопис адресе, па се увјери да је једно учитељице, изабранице, а друго од његова пријатеља из истог мјеста одакле и прво. Довољан је био сами формат и тежина писма, да нам досјетљиви учо просуди његов положај. Зато њено писмо, онако затворено, тури у џеп. Разреже писмо свог вјерног пријатеља, који му јавља о успјеху игранке и узгредно спомиње сусретај учитељке и филозофа, чији изглед прије има слику