SRĐ

ПОРУШЕНИ ЗЛАТНИ СНОВИ

915

обичне, свјецке протуве, него ли филозофа, који на остварење Душанова царства ради, како он обичаје казати. Тада учу поновно сине у главу она страшна слика његова сна и од љутине вас поцрвени, па хтједне одлетјети, да оној протуви скине образину и од невоље сачува њу, коју је толико поштовао, да је само пред њ о м до сада клекнуо. Промисли мало о томе, па се увјери, да би то било колико лудо, толико и безуспјешно, јер је и о н а женска, за које се обично каже : „дуга коса, кратка памет", па ће промислити, да он то из љубоморе ради и тако изгубити и оно добро мишљење, које је о њему до сада имала. У то приступи плавуша и запита : — Што Вам могу честитати ? — Бећарски живот, госпођице, и ако нијесам још отворио пис.мо. — Варате се, отворите, па ћемо се тада разговарати. Учо тада узме писмо, разреже обвој, извади визит-карту, окрене име к длану и пружи плавуши, која прочита : »Почашћена Вашим избором, срдачно захваљујем и жалим, што на Ваше захтјеве никако не могу пристати. Шаљем Вам писмо натраг, уз пријатељско поздравље, Ваша« итд. — Што ово значи, молим Вас ? — Да сам добио корпу, госпођице! — Ви добили корпу ? Није могуће ! — Па ипак, видите — и покаже писмо, разумије се без имена учитељке. — Исто не вјерујем, јер Ви обичајете у шали преварити, па се послије смијати. — Никада не варам, него манимо се тога, па сада, када сам слободан, као птица на грани, хајд' да се веселимо и ако ми се управо не весели, док моју изабраницу не спасим од погибели, која јој пријети. Младост се ужурба, учо дохвати плавушу, његов колега учитељку, састави се вијенац — не од горског цвијећа, него младих момака и дјевојака. Коловођа учо пита, што ћемо, а остали вичу „зецко коло". Учо почне „У Ивана господара" и коло се стаде вртоглавом брзином окретати : земља под ногама тутњи, а ваздух проламају женски сопрани и мушки тенори. Учово се срце раскравило, па