SRĐ

ПОРУШЕНИ ЗЛАТНИ СНОВИ

1011

шој средини, али истодобно и моје чуђење. Он ми тада почне причати, да у своју радњу прима сиромашку, сеоску дјецу, да их упути раду и трговини, даде на науку и отпусти или и даље задржи. Тако је задржао једног мањка, који је био особито окретан, ваљан и радишан. Повјерио му вођење посала и мислио му дати кћер за жену, али овај нитков једног дана шчепа му 10.000 кр. и некуд одјури. Није га хтио прогонити за ту малу суму, али полиција сазна за то, почне трагати и ово дана уруче му наредбу, да одмах оде Кад је тамо стигао, полиција му покаже момка, који се за филозофа издавао и непрестано о Душанову царству говорио. Није било куд камо : морао је рећи истину, да је тај филозоф његов бивши момак, али истодобно замоли полицију да га не дира, јер му он прашта. Полиција га пе хтједне послушати, веже филозофа и сад ће га допратити, да га предаду босанском суду. Пошто сам одмах разумио, да се ту ради о ономе филозофу, који Вас је био напустио, како смо ми мислили, а који Вас је хтио до пропасти довестн, изаћем на риву, да се увјерим, је ли то збиља он. Пошто сам и Вас тамо видио, побојао сам се, и непрестано Вас имао на око. Послије се догодило што и сами знате. Ето, то је жива истина, а да је збиља истина, увјеравају ме и његова недјела овдје по граду и његови огромни дугови по каванама, гостионицама, у златара, кројача и бријача, о чему сам Вам толико пута говорио, а Ви вазда то олако узимали. — Може бити да је то истина, али, али сумњиво одговори учитељка. — Нема ту „али", него је тако, јер нас факта о том увјеравају и ријечи оног честитог Босанца — разјарен, као лав, загрми прото. Затим озлојећено додаде : — Морам ићи кући, да ме с вечером не чекају и молим Вас, да се саберете и захвалите Богу, што је открио недјела онога ниткова прије него ли Вас је упропастио. Доћи ћу сјутра. Збогом ! — Велика Вам хвала, г. прото ! Збогом ! * * * Прото оде журно својој кући, а учитељка утрне свијећу и по свом обичају, почне будна сањати.