SRĐ

КАКО SAM SPROVEO BOŽIĆ

1141

dobrim nagnuo, a ja ni na рб puta. Sretam gornjaka, nosi na uprte torbu, iz nje viri rep bakalara. — Blagoslovi, poštovani! — pozdravi me, kad se sastadosmo. — Bog, prijatelju ! — Daleko se zaputili ? Kažem mu, a on će ti meni: — Nije vam puta večeras do kuće, oteti će vas mrak. I po danu valja pazit, kud ćeš nogom, a kamo li po noći slijepat po ovim vratolomima. — A sad kud ću, Bogom te kumim ? — Nešto pođalje naći ćete nekoličak pojata, tu možete prenoćiti. Zbilja, nakon malo, kad stigoh na okuč, opazim niže puta nekoliko pojata, slatnom pokrivenih, amo tamo rastrkanih. Sađoh do prve. Da ću ući, onako lupim glavom o niska vrata. — Bićete se udarili, muko moja! — javi se, pomlada ženska glava, dižuć se s ognjišta, s preslicom za pasom. — Nije zla — odvratim, napravljajuć ulupljeni klobuk. — A koja vas sreća amo k nama nosi u ovo doba, zar ko ne može ? Uzela me za župnika. — Nije, moja kumo, nego sam ti ko putnik pao na konak. — Da ste u zdraviju, ali rano moja, nemam vas, kukavica, na što docekat. — Ništa za to, samo nek mi je glavu zaklonit do u jutro. Bijedna žena iznenađena tim neočekivanim i neobičnim posjetom smela se. Uklanja mi ispred nogu, što smeta; uzvrtila se, namješta po kući ono nevolje, da dade nešto reda ; otire pregačom stolac, nudeć mi; — Evo sjednite, bićete umorni! A ti, smrtni grijehu, — malomu će, koji se u me zablenuo stakni tu vatru. .. da sam vam se, jadna i kukava, nadala, moglo se što nać, koje jaje . . . pače danas je post. . . jadi moji, što ću ti! — Ne staraj se ti za to — tješim je. Dok se tako jadala; poskakujuć, tresuć zubom o zub, rukama pod pregačom, ušla sputna curica, čučnula na ognjište, te stala okrećat i provlačit kroz plamen u okočenute ruke.