SRĐ

,fi R А D U'

Te ga prati — dokle u grob Ne položi — hladne kosti. Pa nad pločom opet zamamljiva I za mladim poskakuje rodom Živa, draga, ko je ćuti, А1 čemerna, kad te smuti, Da ne zađe, ah i ona, Od prošlosti — još jedina spona. Ah grehota spominjat je, Bože, Pustu slavu nekadašnjih dana, Otkud, otkud, Ti udahnu samo Ovu ljubav u srcu mojemu Za kraj jedan, što ga divljom strašću Iz pučine valovlje pozdravlja; Sto ga narav razigrana trese Nigda stalan, da li će omrknut, Nigda miran, da li će osvanut, Te u ctrahu prema Tebi gleda Protiveć se, moleć za opstanak? II ne vidiš, da je domovina Jednog čeda ranjenoga, Što još nema nego ovo, Pa kad i to treba da ostavi, Ah tad, Bože, smiluješ se i Ti, Nad svu patnju tvojega stvorenja, Koje tako Ti poletom dahnu, U zanosu moći nedospjetne, K6 da nije suđeno mu ginut Neg' svoj biti i u sreći sinut! Dosta, đosta proteklo je suza Dosta, dosta propalo je nada Stani, dijete, i podigni čelo! Ako žića jošter iskra čista, Gori bolno u poštenom srcu Te ne misliš da si samo ovdje