SRĐ

20

СРЂ. — SRĐ.

— Да иштеш? Од мене? — упаде му горко у ријеч тужни отац. — Та имам ли ја шта више на свијету, што би се од мене могло заискати? Ја, који ни своје јединице немам чиме покопати? И сувише сам убог, а да бих ишта могао дати. Али да видимо. Јесте, дошао сам да иштем, јер ми је то дужност. Рањеним домобранцима хоће да сазидају склониште из прилога народног; од једног новчића па горе, прима се сваки дарак Чика Јово тужно обори главу, па очајним гласом завапи : — Ни потуре немам! Мартон ЈТоци му хладно окрену лећа и поће вратима, кад га јадни отац ухвати за капут и повуче мртвачком одру: —• Шта ћеш газда Јово ? Јован Какук пригне се мртвацу па јој скине златни прстен: — Анђелче моје, кад си сада горе у рају, опрости свом оцу, који ти одузима најмилије добро твоје па га даје јадним домобранцима. А ова му је зацијело опростила. — Прими овај прстен немам више ништа; а и ово морадох од једног мртваца одузети. Човјек без срца познаде синовљев прстен забезекнут га узе у руку, затијем грчевито стисну дршћућу руку чика Јовину, па узбуђеним, тужним гласом прошапта: — Ти си поштен човјек газда Јово! Ти си бољи од мене. То ја кажем. Човјек без срца спусти се сад на кољена до мртваца, пољуби јој хладну, укочену руку, натакне јој прстен то је њен, не смије јој се одузети А кад се подигао, на мртвачевом лицу свијетлила се једна суза, као роса на жутој ружи Та је суза из ока немилостивога човјека канула. * * * ЈТијепу Мару сахранише, али није дуго била сама ; послије неколико недјеља положише поред ње и чика Јову ; туга га је у гроб свалила. Цијело га је село испратило, пола га је села оплакало, али нико тако као „човјек без срца", који и дан данас излази редовно на гробље те сатима сједи крај гроба његовог. Боже, о чему ли премишља?