SRĐ

136

СРЂ. SRĐ.

Остављен за час у самоћи предам се нај слаћим сновима . . . У домовини сам. Далеко једампут од туђине, од свјетских метежа, усред моје куће, поред онога старог огњишта гдје сам хиљадама пута немарно дријемао и безбрижно спавао ; код брата, матере и Олгице, у близини својих пријатеља и нај интимнијих другова — у мору блаженства. Једва чекам да осване Божић, па да се вијнем околицом, која ће да пробуди у мени свијет нај љепших успомена. Заиста ће то бити мој нај веселији Божић ! — Је ли, сине, ти не смијеш више ни помислити да оставиш своју маму, брацу и секицу, своју драгу отаџбину ; да се удаљиш од гробова својих предака, који већином за њу живот жртвоваше ? То бијаше онај исти глас, под чијим сам упливом некада облигатно стрепио покоравајући се безусловно њеној вољи, која за мене бијаше изнад закона. Глас материн изгледаше ми за чудо необичан, храпав, дршћући глас, који одаваше страх, зебњу и неко напето очекивање. — Не, никада не ћу више оставити овај дом, отаџбину своју, за коју је немогуће жртвовати се у туђини. Она је мени мила и драга као и ти мама; она ми је нај већа светиња, — а и синови су њени сада друкчији, бољи и праведнији са више љубави, признања и осјећаја према жртвама објести, злобе, варварства и неправде. Али ... Ах ! . . . — Закуни се! заповједним тоном прекиде ме она. Као мраморна статуа дуго сам клечао пред њом. Клечим пред матером а преда мном се устремио свијет питања. Њихов је глас бучан, страшан, ужасан. Ћутим, дршћем и слушам : Зашто си се вратио ? Знаш ли да је ово онај исти свијет пун злобе и неправде ; пакостан и сујетан ; свијет окружен оним истим пороцима, који те из његова круга истиснуше? — Знаш ли да ће борба за права и једнакост — борба за опстанак бити још тежа и мучнија. Јер . . . — Закуни се! — понови материн глас. Чудна хармонија, коју су стварала она паклена питања заједно са гласом одлучне воље материне, бацише ме сред лабиринта. Демонска хармонија! Наваљивања зачестала једна иза другога. Заклетва се тражи, али мјесто сваког одговора чује се само јецање праћено дубоким уздасима, који као да опомињу на кајање, на горко кајање.