SRĐ

П Ј Е С М Е

139

Светли дани

— Маринко. — з —

мојој ОЛГИ. VI.

Ноћца легла на земљину груд. Мрак у пољу, мрак у селу, — свуд. Ал' у мојој кућици још не ; Две звездице у њој сјају, две, Мога злата, мог анђелка, мог, Из свог раја ког ли посла Бог. Хај, диван је њихов рајски бај, И светлости њине топли сјај, Што озари све зидове, све, И мећ нима две собице, две, И загрија скромни овај дом, Па сад прави рај у гњезду мом. VII. Праска зора . . . Више тамних гора Мрак се губи, И сунце већ руди Златом сивих облачића сплет. Исток руди, И из санка буди Трудну земљу и сањиви свет. Исток руди . . . А на мојих груди Сунце моје слатким сном још спи. Устај, лане, Устај, мио дане, Срце игра и крв млада ври ! Дед усташца и очи и груди,