Srpkinje u službi otadžbini i narodu

8

болнички курс отворило је најстарије женско друштво у Србији „Београдско женско друштво" још 1875 год. чије су ученице у свима ратовима, које је Србија отада имала, корисно послужиле своме народу и од којих су неколико њих дочекале да у дубокој старости у седамдесетим годинама свога живота врше своју милосрдну улогу са истим самопрегоревањем и оданошћу као и у доба своје младости. Са истом нежношћу и љубављу неговале су у великом рату унуке својих првих рањеника у рату за ослобођење 1876-77 год. Од њих поменућемо само четири г-ђе: Љубицу Луковић, Милку Вуловић, Анку Ђуровић и Наталију Мунк. Оне су давале потстрека млађим болничаркама и примером својим упућивале их да предано врше своју тешку дужност видара тешких и душевних и физичких болова храброг ратника повереног њиховој сестринској нези. Други болнички курс отворило је друго патриотско женско друштво „Коло српских сестара" упролеће 1906 год. Овај су курс свршиле тридесет његових чланица заједно с претседницом његовом. Још неколико година затим отварани су ти курсеви са све већим бројем слушалица, а свршене ученице ранијих курсева позиване су на петнаестодневни рад у болнице те су тако Српкиње добровољно служиле свој војнички рок. 1912 године „Коло српских сестара“ отвара свој последњи болнички курс и чим је објављена мобилизација српске војске, мобилише се и ова женска војска војска милосрђа. Коло врши упис нових ученица болничких курсева, који се отварају у свима већим местима Краљевине Србије. Оно је одмах у почетку рата 1912 године предало Министарству војном списак од 1.500 спремних болничарки из свих редова грађанства и оне су са 25 жена лекара одмах стављене под санитет Министарства војног. И добровољно без икакве накнаде ступају у болнице жене и девојке, па чак и девојчице из најбољих кућа навикнуте на најудобнији живот. Све су оне без разлике положаја, од највеће госпође до најсиромашније раднице вршиле сваки посао у болници, најсавесније, дежурале и дању и ноћу по магацинима, кухињама, перионицама, болесничким собама и операционим салама, где су биле од велике користи лекарима, који су их са дивљењем посматрали. Старије болничарке ступиле су одмах на рад у болнице да попуне места болничара-војника, који су морали отићи на бојиште. Оне су биле и код рањеника, и код болесника у колеричним и тифусним баракама, где су вршиле најделикатније и најопасније послове око њих, и најгрубље у кухињама и перионицама. Радне снаге било је мало а посла и сувише, те су врло често жене замењивале људе у најтежим болничким и другим пословима.