Srpska književna zadruga u 1895. godini : godišnji izveštaj

20

критику. Нико није непогрешан, па би хтео да управа таслуша и задругаре. Вели да није осудио путописе пар. М. Јовановића, већ да је само против множине страних речи и термина.

Т. „Љубомир „Јовановић налази да приговор г.(. Томића избору досадањих издања није био ни мало јумесан код јасне одредбе чл. 2. Задругиних правила. Управа, кад је изишла пред прву и другу редовну екупштину, изразила је своју зебњу, да башу погледу шрограма не постоји неспоразум између њених и народних тежња. Али је народ примио тај програм и подржао га је ево у четири кола и држаће га, надајмо се, исто тако и даље. Међу тим г. (. Томић негира тај примљени - програм, па се упушта у критику са тледишта, које би он хтео да има и Задруга. Задруга није друштво какво су руски лубочници, већ је друпштво за ширење књижевности, како су то разумели јеви наши умни људи од Доситија до Јанка Веселиновића. Пита има ли једна од 28 досадашњих књига, која не пристаје уз одредбе чл. 2., и је ли се према томе управа огрешила о тај члан; Ако су правила, директива и за управу и за чланове, онда су приштовори г. Томићеви неумесни. Задруга морау првом греду имати на уму образовану публику, и њу је ши придобила као што се свак може уверити из имешника чланова. Ове би старање у том погледу имало на даље бити, да се у тој публици упише што више

пу задругаре, јер их на жалост има још много који“

(нису задругари. Ну имајући на уму и мање обравоовану публику, Задруга читаоцима објашњава све у гнапоменама и речницима, те тиме учи публику и да чита како ваља. Чуди се приговорима „Првим ртвама“ убаш од оних, који траже што више и што разумљи-