Srpska književna zadruga u 1899. godini : godišnji izveštaj

Ио 5 би

2

их

месту, јер ће међу њима да се изроди суревњивост, што би нам свакако стварало незгоде. Моје је мишљење да путем хонорара не примамљујемо поверенике. Ко мисли да заслужује српска књига да се за њу заузима, некато и даље ради, а коне — не треба га митити. Председник. Молим вас, господо, што је

овај предлог изнесен била је прека потреба, јер управа иначе не би с оваквим предлогом ни излазила пред вас. За то вам могу навести један случај. У тедном већем српском месту изван краљевине није било могуће наћи повереника, као што је то по Србији и по другим крајевима српским. На тај начин, ми бисмо у једном од најглавнијих места у тој по-

крајини остали без повереника и без могућности да дадругина издања и у те крајеве раширимо. Међутим

је то место у коме је дадру га још од самога почетка

имала приличан број чланова, али их је купио човек који је трговац и који хоће на свему да заради. (С тим је трговцем имала Задруга велике муке и невоље. Ни данас нису рачуни с њиме пречишћени. Кад је њега оставила, није могла наћи другога повереника, него опет трговца који не може да ради без процента ењижарског.

Паја Маринковић. Бојазан не може бити сметња да се нешто не учини. Управа и није показала са свим потпуну сигурност у томе; ја сам бар

тако разумео. Она има да нам изнесе тешкоће које Јој отежавају рад. Те су тешкоће у овоме: што је дадрузи потребно да се њене књиге растурају у што већем броју. Г. Стојан Новаковић и други људи, који су оснивали ову Задругу, нису се сетили да треба да одреде тачну границу између књижара и повереника. Уопште ја мислим да ово неће штетно утицати на Задругу и да га треба управи одобрити, тим пре што она ово узима као оглед за ову годину. Ако се пак покаже да утиче штетно, онда збор нека реши: да се то не одобрава.

Љуба Јовановић. Управа је рада да ти неки људи не буду повереници, него продавци који ништа заједничко немају с повереницима. Има људи