Srpska književnost u XVIII veku

. ТХ

лежа и значај јозеФинизма у нашем духовном и књижевном развитку. Те две идеје јесу основне мисли целе ове књиге.

Ова књига носи наслов Српска књижевност у ХУШ веку, али је овде реч само 0 ћириловској књижевности православних Орба у Јужној Угарској, са изузетком владике Василија Петровића, који је био Црногорац. Овде би требало унети не само славонску књижевност ХУШ века, као што је учинио Г. Тихомир Остојић, но и ону мало познату и занимљиву књижевност сремских и бачких католика, уШокаца«“ и Буњеваца, која је до данас остала готово сасвим занемарена. Цела та латиницом писана књижевност католичкога дела нашега народа, и ако је била писана чистим и лепим народним језиком, куд п камо бољим од језика не само наших славено-србских писаца но и од самих народних писаца као што је био Доситеј Обрадовић, овде није проучавана, јер је без везе и без утицаја на књижевност угарских православних Срба, која је одмах од почетка узела чисто кофсионално-национално обележје, и из које се једино развила данашња српска књижевност.

У проучавању писаца био сам принуђен да учиним извесно одабирање. У овој књизи засебно је проучавано четрнаест писада, који својим главним радом падају у ХУШ век и који су, ма у ком погледу, карактеристични. Унето је неколико писаца чија дела никако нису штампана, али који су од важности, или по језику којим су писали, кло зачетници србуљске књижевне школе, која, на жалост није успела (Кипријан Рачанин, Јеротеј Рачанин, Гаврило Стефановић Венцловићј, или зато што су имали утицај на даљи развој српске књи-