Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПЈ ВЕКУ ( а -

из народне заједнице; патријаршија укинута, и за. неких сто година народ остао без икакве црквене организације, једине могуће у тим црним данима ропства; цркве и манастири или порушени или опали, њихова добра одузета, а калуђери, који су дотле једини радили на књижевности, принуђени или да копају земљу или да просјаче да би се лебом изранили. 1578, путник Герлах видео је у Србији босоноге попове и београдског проту како живи од бојаџијског заната.) И такви црквени људи не само да нису могли радити на књижевности, но су и сами падали у дубоко незнање своје бедне пастве. Густа тама настала је у свима крајевима српским, и српски летописац тога времена могао је поновити оно што је писао један латински кроничар У века после Христа: »у општем ћутању књижевности, ја чујем само шум мога пера како шкрипи по хартији.“

Оно што се из ранијега времена било задржало рукописних књига сада нестаје. Један запис из 1441 године вели: укењижиц мало беше у цреве;,и ти их се веома обештале.“ Када су се почеле штампати српске црквене књиге, издавачи су као главни разлог своме подузећу навели што су цркве постале »праздне светих књига“, а Божидар Вуковић је писао да му је намера да испуни усваки недостатак у божаственим црквама у књигама што је умањено од иноверних народа“. У једном запису из 1711 године, писац моли да му се опросте погрешке при преписивању, »„понеже писах си зјело скудоуман и без места, в чуждих домех из

Т) Чедомиљ Мијатовић: Џре триста година. Гласник Српског Ученог Друштва, књ. 36, стр. 209, 212.