Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 16)

код угарских Срба у току ХУШ века. По простору на коме се развила, и та књижевност је локална; по духу који је у почетку у њој преоблађивао, и она је била религиозна и сталешка. У то време, Србија, готово пуста, била је само београдски пашалук, где две аустријске окупације нису измениле жалосно стање ствари; Црна Гора борила, се бев престанка са Турцима за свој опстанак; у Босни и Херцеговини није било ни трага од духовнога живота, а Стара Србија, поробљена, попаљена и опустела после две велике сеобе била је у очајном стању. Оно што је било духовнога живота у српском народу то је било код оно неколико стотина хиљада бегунаца који су се настанили у пустим равницама Јужне Угарске. Ту су Срби почели живети новим културним животом, п неких сто и педесет година ту се мислило и писало за цео српски народ.

Књижевност коју су ти бегунци основали била је из почетка конфесионална, рађена у циљу вероисловедне употребе и верске самоодбране, али се поступно прожимала новим духом, проширивала, видик својих идеја, док се на крају века, са Доситејем Обрадовићем, није успела на висину једне световне, народне и модерне књижевности. Опонтано поникла, развијајући се упоредо са општим стањем културе у народу, одговарајући стварним потребама народа, родољубива у најбољем омислу речи, та, из почетка локална и конфесионална, ењижевност српских бегунаца у једној туђој земљи проширила се на цео српеки народ православне вере и добила потпуно општенародни карактер. И због тога књижевност православних Орба у јужној Угарској у ХУШ веку значи први, почетни