Srpska književnost u XVIII veku

14 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

сним Србима да каже реја Когаћја, рапоттлатзва атласа паћлбепа 1 гзртрата, или полемично дело Катет ртатљ зтиштје ђеЏџће језуита Антуна Канижлића, где се, са строго католичког гледишта, осуђује православна, црква као расколничка 2 Али, ипак, релативно, за славонску књижевност се код православних Срба више знало но за остале ло: калне и католичке књижевности наше. 1793 године, у Бечу, Стефан Рајић, учитељ „долноосечке јуности“, прештампао је црквеним ћириловским словима, Занта, али покваривши чисти и лепи језик Рељковићев, удешавајући на хибридни и наказни славено-српски језик. Добра књига Рељковићева, нашла је читалаца међу православним Србима, и 1807 године појавило се ново издање у Будиму. 1803 године, у Будиму, Георгије Михаљевић, прештампао је црквеном ћирилицом књигу Вида Дошена Аждал седмоглава, сирбђиљ описанље седми грђ7065 смртиљх, пто „тречишћено“ „ољ далматинскагд назва, на Славенно-Сербски,«“ И поред та два усамљена случаја, нема још примера раније везе славоноке књижевности са новоствореном књижевношћу православних Срба у Јужној Угарској. Та веза била. је тако слаба, с тога утицаја није ни толико било, да Рељковић ни по чему није утицао на Доситеја Обрадовића, и ако су били савременици, и ако су били истих идеја и радили готово у истоме правцу.

Ни једна од локалних књижевности наших новога времена, ни далматинска, ни босанска, ни славонска, као ни стара средњевековна, нису утипале на стварање и развитак књижевности код новодосељених Срба у Јужној Угарској у ХУШ веку. Нова, данашња, српска књижевност стварала се и развила, сасвим независно од њих,