Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 39

бирају свога самосталнога митрополита, који ниу чему не би стајао под пећским патријархом, духовном поглавицом целог српског племена. Народни представници видели су значај ове тежње, и никако нису хтели пристати на кидање са пећском патријаршијом. Новоизабрани митрополит Исаија Ђаковић, кога кардинал Колонић у својој тајној информацији цару Јосифу 1, назива „човеком опасним и опаким, варварином који је од увек несавладљиви противник католика,“ ') морао се пред сабором заклети: „светејшаго и блаженејшаго архиепископа, ипечкога патријарха словено-сербскаго познавати да имају старејша по первопрепозивију и јегов духовном наљежанију неотлучати се вјечно.! При избору митрополита Ђаковића успело се да се избегне та опасност, али при избору митрополита Софронија Подгоричанина, 1710, морало се пристати на заповедни захтев владе: нови митрополит није положио заклетву пећском патријарху као своме духовном старешини, веза између пећске патријаршије и карловачке митрополије била је прекинута, црквено јединство српскога народа уништено. Аустријске власти нису никада допуштале веће црквено груписање Срба, а од 1718 до 1789 године, за време аустријске окупације Србије, српски сабори чинили су све могуће да се сједине карловачка и београдска митрополија и да цео народ у аустријским земљама, буде под једним црквеним старешином.

1) Радослав М. Грујић: Како се поступало са српским молбама на двору ћесара, аветријског последње године живота патријарта Арсе-

нија ЛТ Чарнојевића, стр. 21. 3 = Е

>) Димитрије Руварац: Српски народни шрквено-школски сабори у Угарској и ц.и к. повереници на њима од 1690. до данас. Земун,

1885, стр. 4—5, 7, 10.