Srpska književnost u XVIII veku

40 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

И за све то време, као и после њега, не престају верска гоњења. 1708 године, Срби из целога будимског дистрикта жале се да их „Римљани“ називају „чизматицима«“, да их силом натерују да. празнују католичке празнике, ида су православни свештеници изложени подсмеху и грдњи. 1720, будимски попови жале се месној српској општинској управи, таначу, како их Немци и Мађари узнемирују при служењу литургије, учине подсмех нашему крсту кад се крстимо,;“ у цркву кров прозор убацују „овчије главе и кости и другу поган што не можемо именовати.“!)

Када је влашћу наметнути марчански владика унијат Рафаило Марковић, на самом прагу манастира дао убити православног игумана, и када је војном силом стао ширити Унију, плане, 1716, крвава народна буна у целом Вараждинском Генералату. Кад је 1718 Аустрија освојила Србију, једна од првих њених намера била је наметање католицизма српским. ушизматицима«“. Већ 1718, цар Карло МГ, на предлог Дворског Камералног Света, одлучио је да се у Србију пошље нарочити католички мисионари, »у славу божју и за утеху и за спасење душа.“ И у Србију гомилама долазе католички калуђери свију редова, Фрањевци, минорити, капуцинци, бенедиктинци,. а нарочито језуити, сви као мисионари за ширење католицизма. У Београду, које постаје седиште бискупије, долази бискуп Енгел са нарочитим задатком да шири Унију.) По свима знатнијим варошима постављају се католички каноници, а парохије и у мањим местима. И један

1) Гаврило Витковић: Споменици из будимског и пештанског аргива, 36. 1, стр. 257.

2) Др. Драгољуб Павловић: Административна и црквена политика, аустриска. у Србији. Глас Српске Краљевске Академије, 1901, 1ХП, стр. 170.