Srpska nezavisnost

— 43 —

сније илуструЈу хотнмично н тенденциозно уплетање маџарске владе у спољне на н саме унутрашље црквене нослове тамошњег српског народа. С тога је аадатак свих редољуба. а с иуннм правом можо се рећи, целог народа срнског, да свом снагом. мужки н одсудно нокажу сада на делу. да не одобравају незаконп ностунак маџарске владе. да најстроже осуђују .једнострану и себичну нолитику бачког владике н адмннстратора мнтронолије, Германа Алђелића. н свих љеговнх ирнсталниа и ириврженика. који било из користољубља, било из других узрока иотномогоше владу да. ма и за кратко време. изнгра автономију сриске цркве у Угарској. Задатак је љихов, да једнодушномманнФеетацијом. избором народно-либералннх носланика. крунишу становнште. на коме су стајалн сви нрвацн народни н скоро све општине српске „у онсегу карловачке мнтронолнје." Прнлнка. за којом су сви жс.ђно нзгледалн. ево ее сада пружа; на народу је да покаже доследност политичку п зрелост иа црквену самоуправу. Мп с ноуздањем очекујемо резултат. Наше снмнатнјс су уз народно либералну странку, којој од свег срца желнмо да н овом прнлнком осветла образ себн н српству. — Незнамо да лн са"задовољством да ноздравнмо најновнју изјаву г Пест. Лојда и . или да је као ирост маневар жпгошемо. којпм се тај лист показл-је Србнма угарскнм неиосредно пред пзборе за карловачкн са*бор'? Свакако од г Пест. Лојда" нечувено н нера :5Јашњено, да носле толнке грдње н нанада на Србе, завршујс свој чланак у 296 броју овнм :шачајним речнма. нуннх нрекора за владу и унраву маџарску! .. Држава треба српском народу и ц лрц/ој форми да се ириближи. а не само у одвратној иојави државног тужиоца и иореског ексекутора^. Наравно. ..Пеет. Лојд~. хвалећи срнскн народ у Угарској као раден евестан. нндустрнјалан; узднжући велики број способнпх синова њсговнх на пољу цркве н школе. у

јавној служон и књпжевности; оеуђује екстремне партије, Мнлетнћеву иародну и Анђелнћеву клирнкалну као штетне но народ н онасне ио државу и преиоручује образовање „златпе среднне' 1 , нартијс. која би стајала изм^ 1>\ тих екстрема. Тај лист заборавља. да иародно-лпберална партија није у опште екстремна, изузимајућн можда ирема Аићелићевој клирнкалној. н да ногреба образовања тако зване средње нартнје иебн ни нужна била, кад бн влада на стварннм концеснјама изишла оа сусрет; јер у т<>м случају. то је бар наше мишљење, нестало би „екстремности 1 * баруједнс нартнје, народно-лнбералне. која само тражи поштовање закоиа од сваког на и од клнрикалаца срискпх н од владе маџарске у ногледу црквено-школске автономије. Ако јс Маџарпма збнља да се измире са Србнма. то само до њнх стојн. Искрено п стварно нријатељско излажење на сусрет од страие владе. умеће угарски Срби па н сам Милетић достојно прихватитн. — Страно новштрство неирестано се бавн са Гамбетом п Бнзмарком — ваљда у оскудици важнијпх. политичкнх догаћаЈ*а, због којнх. нарочнто аустро-угарскп лнстови, иуне своје стунце са нричама. иринремама н свиме могућим. што се односи на личност нарског госта у Бечу. крал.а нталијанског Хумберта. којн је у ирошли четвртак тамо стнгао. По разннм верснјама, које се проносе о Гамбетн п Бизмарку, заиста ј *е тешко погодитн истнну. нарочито да ли се ова два моћна државника састали нли не: све што се нозитивно о томе може навеети то ј *е ирнзнање Гамбетино прпликом једне беседе његове у Хавру, да је био у Немачкој , да ироучн стање немачких војенпх пристанншта. Из тог нршшања даЈ*е се много шта нзвестн. ]*ер кад је тај пут у Немачку тако тајанствен био да за њега нико ннје био у стању позитпвно рећн. док шде Гамбета ироговорно. то не остаје ништа друго већ прнчекати да нли он или Бизмарк ироговоре и о састанку

љиховоме. Дотле се може само комбннирати. ПГ ЈТ О ПРАВ0СУ1АВН0Г СВЕШТЕНСТВА на пптање 0 наплат«ивању такса при рлчополагању Ми смо слушалн да је настуннла занетост нзмеђу духовне и грађанске власти, око закона о нанлаћивању такса за рукополагање свештеника и калућера. и поставл,ањс у разне чинове. Његово високопреосвјашенство госнодин Митрополит као нреставник највише ( црквене власти и целог свештенства како чујемо. непризнаје важност овога закона. зато: што је противан каноннма цркве : а влада кажс да је то за; кон кога је законитим путем народна скушнтина донела, н коме је дужан свакн да се покорава. тим пре нгго он не нротивуречн канонима.!! Нама Ј *е немило што се је овај сукоб десно. између цркве и државс који може злим посљедицама уродити. али шта знамо да радимо. Кад нас Косово није могло научпти. да се оканемо свађе н раснре. зацело ннко нас неће ни научитн. Мн до јуче бнјасмо у ланцнма које ј 500 година носисмо. усл>ед наше сваће н наши ннтрига. па неумемо да се оставнмо они путова. којпма виновници нашег робовања сљедише, всћ шта ко радн да ради. а мн се глођемо. и свађамо. а зашто ? Зато што нас у делнма нашнм не руководн љубав хрнстијанска која бд нас устручавала да не чиннмо другом оно што нисмо ради да нам други чинн. А из оваки дела морају ницатн, несагласија н сваће. Нама се чннн да овакп призора које данас гледамо у овој несагласици око овога нитања. није било ни у времену кад смо шјд турцима бнли. а данас кад смо и у погледу политичком и у иогледу религиозном постали незавнстни, н када би требало да највећа љубав нзмеђу нас цвета. а ми да се овако гложимо. занста је чудно. и сажаљења достојно Сажаљевајући овај појав. који се десио код нас. у спор)' нзмеђу црквене н државне власти. мн неможемо пропуштатн а да не пређемо на само иитање око кога се водн спор. те да видимо ко је на кривом путу. да ли Госноднн Мнтрополит. нли Господа Министри. Мн сј ^ о се репгали да ово питање иретресемо. једино т<»га ради. што оно но важносги својој засеца у интерес целог православног клира. п нравославног иарода, н што се ио јавннм листовима у лицу Госноде Архијереја. пребацује целом свештенству. да је оно

напустило траднције свете цркве. А нрема овоме ми сматрамо да на нама стоји дужност, да дамо езој глас те да се види ко је напустио традиције црквене. Сада да пређемо на саму ствар. Ми сви знамо да је у уставним земљама -Устав" — извор из кога морају сви закони потицати. Закбни којн се не слажу са уставом, и не нотичу из њега. то нису закону. већ су то безакоња, којима није дужан нико покоравати се. Кад би у уставу једном стајало: нико неможс бити суђен док се не саслуша. или законнм начином док не буде позван да се брани,- — иа кад би скупштина која ствара законе, неизменивши ову тачку устава, донела закон. да могу се људи и нссаслушани осуђивати, како би се тозвало. и бил то био закон. или безакоње. и бил се ко огрешио кад неби се овој тачкн закона иокоравао ? — Доиста неби. јер ово неби бно закон. У таком случају онај ко је навео скупштину на ово безакоње. стоји одговоран и пред Богом и пред људима. И закон о наплаћивању такса нри рукополагању свештеника и калуђера створен је на показани начин. По 120-ом члану нашег устава унрава унутарњи вероисноведнн иослова нринадлежи Архијерејском сабору. По овој одредбн нашег устава нс надлежна је била народна скуиштина. да издаје закон о таксама при рукополагању свештеника н калуђера. јер руконолагање дело је таке категорије. да оно пск.ључиво спада но својој важноностн у унутарњу унраву црквсну. за којс је но наређењу устава надлежна унрава архијерејског сабора. Поред тога овај је закон, неуставан н иротивзакони нотоме што се њиме хоће да заведе така радња у нашој црквн која је протнвна канонима вере. и као така по све убнтачна за православну веру. А ово је чланом .->1 нашсг устава нзриком забрањено. Бнтпп услов обстанка свете цркве. то су правила светн аностола н св. отаца на којнма је она утврђена. Нарушаватп ова нравила значи рушитп св. цркву коју није народ већ божанствени учитељ основао а апостолп н мученици својим нравнлима и крвљу занечатилн н утврднлп. и нама у аманет на чување предалн. Свака радња која ма и неотцце смера да уведе у цркву ма како дело које бн бп.то противно ностојећим правн-лима црквеннм. убитачна је за православну веру. онако исто као што ои за државу било убитачно. кад би се мимо постојећег устава. нропнсивала друга нравила која се ни из далека неби са уставом слагала.

консуловој : тебе требало је да погодп удар. што га тп свима нама већ толико времена снремаш Но нпак то. што је већ одавно требало учинитн. због извесног узрока не могу нпкако да учнннм. Онда ћсш тек ти бити ногубљсн кад се већ не буде могао наћи нико тако (гИРпоштен. тако нзгубљен. тако на те налнк. да не прнзнаје, да је то праведно учињено. Докле год буде кога. који ће смети да брани тебе. жпвећеш. п то жнвећеш тако. као што сад живиш. опседнут мојнм многим поузданнм стражама. тако. да се маћн пе можеш нротнв државе. Многнх очн н ушн нв тебе ће од сада као и до сада пазнти. а тн нећеш нн приметити Про.мени већ ту твоју ћуд, мене нослушај : изби нз главе сечу н паљења. Ухваћен сн са свију страна : од светлости су јаснији нама твојн смеровн: можеш нх н са мном прећн. Опомињеш ли се, да сам ја 1. октобра рекао у сенату, да ће 27. октобра бнти под оружјем Гај Манлије. слуга н помоћник твоје дрекоети ? Да лн се ја, Катилина. преварнх не само у догађају тако важном. тако грозном. тако незероватном. него. чсму се још внше ваља чудитн. да лц се ја иреварих у дану V Ја рекох уједно у сепату. да си тн еечу великаша одредио за 28. октобар. Да л' можеш порећи. да ти — спречен мојим стражама. спречен мојом опрезношћу — ма^ЈИ сс ннсн могао баш оног дана, када си изјавио. да се но разлазу осталпх ипак задовољаваш смрћу нашом. који бејасмо заостали ? Ништа не учнниш, ништа не запо^неш. ништа не за-

мислиш. што ја не бпх не само дочуо, већ н што не бих опазно н добро видео. Још ћу тн и то рећн. шта си радио ноћас : био си код Леке, Катнлннаразделио си крајеве Италнје: одредно си камо ко ваља да иде : одабрау сн кЈога ћеш све у Риму да оставнш, кога са ообом да новедеш : назначно с« крајеве варошн наше. који вал»а да се запиле: дао си уверење. да ћеш гн сам већ нзнћн: рекао си да се ти мораш .8ах|)жати још мало с тога. што сам ја жнв. Нађена су била два витеза римска, који ће те ослободити те бриге. и војн обећаше, да ћс још нсте ноћи нре зоре убити мене у мом кревету. За све ово ја сам дознао. тек што се разншао ваш скун, Кад је то тако. Катилнна. ндн. камо си иошао : излази једном нз варонш : капнје су отворене: путуј . Велнки је недостатак Мнлићевићевих _живота- то. што нема бногра<м1Је ни једног великог римског правннка. Као што је нознато. историјаје дала сваком народу његоно опредељење, дала му је посебну способност за неку извесну радњу духа људског. Тако је Јелннима у историјн духа људског тај задатак донао, да развију науку и уметност: дух нак рнмски достнгао је своју праву висину у нравној евести, у правннм односнма. које је створио, у правној системи и у правној науци, коју је изобразно. На праву римском осннвају се битна начела данашњег правништва : пред правом римским поклања се дубоко цела новнја иравпа Филисофнја. Кад се даклс издајс збирка живота н дела ве-

ликих Римљана. онда се не сме никако заборавити на којег од најглавннјнх нредставпика рнмског правништва. п. пр. Т1аииннјани. (Свршићр се.)

ИЗ ЖИВОТА ВЕУ1ИКИХ ВЛАДАРА.

Лу] XIV. Францускп краљ. (1643—1717)) сматра се као узор ансолутних (самовласних) владалаца. Најнознатијн је начнн. како је он поступао са народном скупштином (нарламентом) своје краљевинс. Једашпт се усудн скунштнна. да нешто закључи. што краљу ннје било ио ћуди. Краљ дође у екупштину. у јах^чком оделу, са бнчем у руци. н стане скушнтинарима због неновољне му расправу читатп лекцнју. _Ал" држава. господару —" усуди се један н]>иметити: _Каква драсава ? Држава сам ја (ГеШ с>81 Н101)!- продере се на њега краљ н — тако бист. — Но иначе је био у истинн великн владар и знао је Француској сиоља прибавигн сву славу и иоштовањс од пријатеља, а зазор и страх од нспријатеља. ге су га зато ласкавцн звалн: краљ-сунце (го» (1о1еИ). Краљ-сунце је још у раној младо^ стн ноказпвао ве.тики нагон самовласти. Једиом се разговараху пред њпм — бнло му је тек петнаест година — дворани о неограпићеној власти турскнх султана, те казиваху, како султан располажс нс-

ограннчено нмањем н жнвотом својих ноданнка. „Тако". рече краљ. г то ее зове владати!" Маршал д'Естре беше ту те бојећи се, не без узрока. да бн така искрена исиовест могла нматн врло рђаве носледнце по младога господара. рече на то краљу : _Ал\ госнодару, ћд како ја памтим. деси.то се да еу два—три така султана удавилн-. Истом Лују XIV. нрохтело се једаннут помпловатн. ио молбн каквог љубпмца пли камве мнлосннце, једног велнког злнковца. Тога ради позове канцелара Воазона, нзјави му евоју жељу н зановеди му. да донесе државне печате. — _Тај зликовац није то заслужио^. рече канцелар. _Ваше Велнчанств(> не може га помиловати." — г Али ја хоћу.- одговори крал>. раздражен нротнвљењем, п јер обрекао сам : донесите нечате Воазон. Ал\ гоенодару Крал». Ја хоћу! Воазон оде, донесе нечате и крал. запечатн указ помнловања. Кад беше готов. хтеде . нечате вратнтн канцелару, ал* овај нх не хтеде внше примити. _11ечати су окужени" т рече смело. ^ја их више не примам-. — п То је мушка реч !~ узвикну крал. п тог часа — баци указ у ватру. _Сад могу опет иримнтн печате.- рече канцелар. „огањ очистп све>'