Srpska nezavisnost

— 249 —

К11х ресавекпх и свилајначких кућа , чссто и преко воље домаћина-. изн&мно је, можда, од кога и који уздах сажадеља: п баш је нароЈни човек и ; — обесио је 0 кук један коцкарски ножић. да би што т народастипг и изгледао; — просуо је, можда, мало, или — по значају пута и противнпка — и много благодарнога метала, међ своје верне „игадне .качке и ; измишљао и проповедао нове политичке теореме: т кад противне аартије имају права да агитирају, имамо га и ми; и тврдио је, да : „ нарол није г,галан и ваљада мислите да му доведете још којег Бонтуа?) Па да ли ће све то моћи да потисне здраву свест и правилне појмове Ресаваца о садашњостн и будућности својој и своје отаџбине; да лн ће Ресавци хтети онако махинално да се живи закопају'? — пптаћетс ви. " Не! Тако нам дивотне Ресаве ! тако нам ћеле-куле тог живог , величанственог и неизгладнвог споменика славе и величине наше; тако нам љубави према отаџбини и њеној будућности! сузбићемо ову дивљу хорду крштених курда и Черкеза! Иоказаћемо: да је Ресава само ресавска; — да је у њој суверен народ ресавски и да мандат за вршење те суверенске воље предајемо најдражнје у чврсте, поуздане и патриј^цке руке; у руке својег патријоцког дива: у руке човека чије груди красе спомени самопрегоревања и од\шевљења за народном идејом — спомени српски и братске нам Русије ; човека, који никад неће да заборави ону успомену да су му ноге претка у прввм степену окови, које су му Т трудбеници и и Ђ смерни оцеви" даровали 1842 г. и који је у крвавим данима нашег ратовања, и онда кад су господа г леоиолдовци и и п гвоздено-круновци и бегаги н од незнатних новчаних жртава; кад су нам т издејстова.ги и Тонолу — ту тарнејску стену узвишеној идеји цслога народа — био сјајан прнмер пожртвовања за господара н отаџбину! Јел вам доста ово, господо ^барони 1 и „витези с ? Јел вам доста чедна чеда кабули -еФендијна ? — ви символи деморализације и реакције! Чујте још ово : Борите се како оћете; не бирајте путове којима идете као игго их и не бирате; клеветајте; потварајте; изопачавај те; смејте се нама и нашим демокрацким особинама; али се не крите иза оне светле, неприкосновене а величанствене величине, Полтрони ! Р. БЕСТИ ИЗ НАРОДД Из Ресаве нам пишу : „Пре 5—0 дана ирошуњала се кроз Ресаву једна тајна савуљага виделовач-

ка. У иочетку се издавао за неког Ерцеговца — мучсннка, умљено је говорио јужним дијалектом; — док га, најносле говор није издао за — жалосног шумадннца. Од манастира Мил,кова ночео је, па у Свилајнцу довршио „Спруџонове ц проповеди против онозиционих иосланика: п шго родољубивој (!) влади сметају остварење ролољубивих (!) умигиљаја и . У М. манастиру сномињао је могуКности убијства нашег иос^шнина. (Како ли је слатка иомисао на Грковића ?!). Жалимо јако, што се кмет црквеначки ннје тада десио у Црквенцу кад и овај „брат" и што је свилајначка општинска власт ненажљива према оваким скитњичннама. А да је у Црквенцу наишо на кмета. и да је евилајначка ошнт. власт онаква каква треба да је, овај би аностол имао да ношље својим иагронима заиста лепе бројанице с овога пута. Али је најчудније, да се свеоводогађало онда, кад је н окружни начелник отпочео експедицију по Ресави. и да је ова битанга била претеча његовом доласку у Свилајнац ! Што се тиче оне чудновате претње, сва је Ресава најревнивије унрла очи у човека коме се прети. Али опет незнамо шта може да буде, ни шта носи дан а шта ли ноћ. ■О «■> » ДОМАЋЕ ВЕСТИ По званичннм депешама Њ. В. Краљ приснео је 23 ов. м. у Десковац, одкуда је другог дана око 3 часа по подне отпутовао у Власотинце мимо одређеног програма. Пред вече се вратио натраг. — У „Српским Новинама" штампан је Расннс свима ђумруцима министра фннансије о подели соли на класе ^оја се у Србији уносп. Тај распис осннва се на 1 и 2 тачци закона о регалном данку на со од 2 јуна 1864, п према њему ће се од сада наплаћивати регални данак на со. Дошле су мустре од робе, коју је израдила прва српска Фабркка у Параћину. Има две врсте робе, једна је сура и дебља а друга је угасито плава и тања. Чоха је широка метар и четврт. Израда је од чисте српске вуне, добро и јако исткана, а метар стаје осам дин. За сада је «г»абрика израдила само онолику количину, којом ће подмирити оне који су се раније пријавили да купе чохе. Међу тима су готово сви нроФесори велике школе и многи од интелигенције наше. Мн радосно поздрављамо овај ирви српскн Фабрнкат, и желили би из свега срца да од сада сваки српски патриота носи хаљнне од израде српске Фабрике, која је боља и јевтинија од оних крпа, што нам доносе из Аустрије. Који год

купи за се од те чохе увериће се даје ' она добра и трајашна, н да може нотпуно издржати конкуренцију са свима из- | радама који нам долавс из Аустрцје. Ко I жели видети ове мустре, нека се обрати ; г. Алковићу проФесору велике школе или у гостионицу код „ влатног крста и и ту ј ће сс моћи потпуно уверити о ономе што ј смо рекли о тнм израдама. Овом приликом не можемо да пре- : ћутимо да речемо, да је влада либерална свима средствима старала се дадигнеу земљи индустрију како би сваку тежњу : наших лакомих суседа да нас економно , нодјарме осујетила. Либерална је влада дала новластицу да се може подићи и | ова прва сриска Фабрика за израду ву- ј нених ствари, а садашња „виделовачка" влада закључив онако штетанутовор трговачки са Аустријом, подкопала је земљиште сваком нашсм индустријском подузећу. Али од свести народне зависи, да овакови штетни уговори , којима се нама везују и ноге и руке, остану мрт- ј во слово на хартији. Свима силама на- ! род наш нека нрегне да што пре поди- ј гне своју индустрију , нека само троши ј оно што се код нас нроизводи. Свесни грађани српски оставиће само „виделов- | цима да говсре : т гито је нзиие то је лоаде", а они нека кажу: што је нагие добро је и корисно је и . Сада ћемо пак потпомажући развитак наше прве Фабрике, показати да нам занста лежи напредак наше отаџбине на срцу, а тиме ћемо и друге подстаћи да се иодобних предузећа лаћају. Српска натриотска интелигенција треба и овде да предњачн добрим примером. Пример проФесора велике школе за цело заслужује сваку похвалу, на њих треба и остали да се угледају. — Јуче 24 о. м. догодио се у нашој варошп један несретан случај , убио се Танасије Ристић син Савс Ристића фишегџије. За узрок се наводн рђаво поступање Мацлијаха и Були код којих је у трговинн био књнговођа. Ова два Јеврејина су слепе присталице „виделовачке". Овај несретан случај јако је потресао честитог грађанина нашег Саву, и ми потнуно делимо његову тугу. Некајелака земља младоме покојнику. СТРАНЕ ВЕСТИ Кнез Александар бугарскн стигао је нреко Беча у Петроград. У Бечу није ни с кнм долазио у додпр. Из Петрограда отншао је у Гачини где су га цар и царица примили. — Поговара се, да ће на место одступелог министра Славија иостатп гроФ Коронини заједнички мипистар Финансије.

— Сенат пталијански примио је са 126 протпв 71 гласа предлог владнн, да се уведе гласаље по листинама, које је и италијанска комора усвојила. — Ио иетроградским денешама постављен је кпез Лобанов-Ростовски за номоћника у министарству спо.ђних послова. НОВЊЈЕ Откако је у последњој седници аустро-угарских делегација на ново тражено двадесет и толико милиона Форината за угушење устанка на српском југозападу, Мађарска штампа — п онозициона и полузванична — дигла је једнодушно свој глас за остављање Босне и Херцеговинс самима себи и ту песму понавља, како који дан, све већма н већма. Томе обрту у јавном мшпљењу мађарском радује се, разуме се, свако ко је пријетељ слободи човечанској. Но инак има не зна се да ли на већу жалост или срамоту ио некога ко се томе обрту не радује; и од кога би човек најмање могао такав расположај очекиватп — а то су главом наша словенска браћа Чеси, н то Старо-Чеси. Њихов орган „политпка" дотле је всћ дотерао у своме аустријанству, да поменути обрт у јавном мпшљењу мађарском живо осуђује, називајућп с нодсмехом мађаре „Савезшпшма Стојана Ковачевића." Како је и онај велики и племенити државник и управник земље, где има доста слободе и новаца, иријатељство своје према источним народима својим историјским Наш1в оСГ — Себи руке" засведочио, то је наравно и он заслужио, да му чешки лнстови прндевају погрдни назив: „савезник Стојана Ковачевића". КЊИЖЕВНИ ОГЛАСИ У штамнарији А. Пајевића у Нов. Саду изишла је нова књига ПРИПОВЕТКА МОЈОЈ КЂЕРИ Од Ј. Н. Буља. Превод с Француског, свеска II. Цена 60 новч.

од министара који су палп 1827 годнне али се министар побрпнуо и наместно га је код рачунскога суда. Ернест Делабријер млад човек око двадесет и седам година, украшен орденом почасног легијона, без другог имања него своје плате, био је вештпослу и многојешто шта знао. пошто је за четири године дана био у кабинету главнога мшшстарства. Благ пријатан, срца готово стидљива и пуна добрих чустава, он није марио да буде у нрвоме реду. Он је љубио своје отачаство, хтео је да буде користан, али сјај га је засењавао. Кад би до њега стојало, њему би милије било место нрвога секретара код Наполеона него да му буде први министар. Кад се са Каналисом опријатељио, учинио је Ернест за њега велика дела; али цосле по друге године познаде сухопарност овога човека, који је појетичан био само у књижевном изразу. Истина народне нословице, да не чини мантија калуђера, важи нарочито за књижевност. Врло је ретко наћи складност међу даром и карактером. Нису способности садржина човека. Ова разлика која удивљава својим Феноменнма, долази од тајне једне, која није испитана, а можда ее не да ни испитати. Мозак и његови сваковрсни нроизводи — јер у художаствима рука у човека наставак је мозгу

— то је свет за себе, који цвета испод лубање, носве независно од чустава, од онога, што се зову врлине грађанина. домувладпке. приватнога човека. Али ово није у апсолутном смислу. У човеку ништа није апсолутно. Истина, неумереник ће проћердати свој дар, пијаница ће га у пићу истрошити, а поштен човек неће себи моћи прибавити дара помоћу трезвене хигијене; али с друте стране готово доказано је, да Виргилије. тај живописац љубави, никад није Дидону љубио, а Русо, тај узор од грађанина, гордио се тиме, да части читаву аристократију. Инак Микел Анџело и РаФаило показују срећан склад ђенија и карактера. Код људи је дакле дар у погледу на морал од прилике оно, што је лепота у женскнх, обећајно писмено. Два пута онолико треба да се дивимо човеку код кога срце и карактер на равпој мери стоје са даром. Нашавши код песника једног частољубног себичњака, што је најгори род себичњака, јер их има и пријатних, Ернест се некако стидио да га напусти. Поштене душе не ломе лако своје свезе, нарочито кад су их скопчале од своје воље. Дакле секретар се добро живио са несником, кад је Модестино писмо носила ношта, као што се слажу тамо где се увек прнноси жртва. Лабријер вођаше

рачуна код Каналиса од оне искрености са којом му се био открио. У осталом код овога човека. кога ће држати за његова живота за велика мужа, кога ће славпти као оно некад Мармонтела, мане су наличје сјајним својствима. И тако без његове сујете и частољубља можда не би имао ни оне звучне, изразе који су нреко потребни за данашњи политични живот. Сухопарност његова завршује се искреношћу, поштењем: његова хвалисавост иде напоредо са штедротом. Резултати иду у корист друштву, побуђења се тичу бога. Али кад Модестино писмо стиже, Ернест се није више варао у Каналису. Оба пријатеља баш су доручковала и разговарала се у песникову кабинету, а стан је тада био у диу једне авлије, с изгледом у врт а на доњем боју. — 0! викну Каналис; баш некн дан рекохгоспођи Шолијевици, датреба нову какву песму да пустимусвет; дивљење опада, јер ево већ неколико дана, како нисам добио нисама без потписа... — Дакле незнанка нека? запита Лабријер. — Незнанка! нека Десте, па у Хавру! то је очевидно измишљено име. И Каналис гурну писмо Лабријеру. Пресићени човек без икаква поштовања пружи ову песму, овај скривени занос,

једном речи Модестино срце. — Како је то лепо, внкну секретар, кад човек тако на себе привлачи најстидљнвија чуства, кад присили бедну једну женску да напусти навике, које јој прописује одгојење, природа и свет, да поломи обичај... Какву ли повластицу добија велеум! Писмо једно као ово што га је писала девојка, права девојка, без прикривене мисли, са одушевљењем... — Па? речс Каналис. — Иа ма човек подносио муке као Тасо он је инак награђен! викну Лабрнјер. — Човеку се чини тако, драги мој, код првога и другога писма, рече Каналис; али кад се дође до тридесетога... па кад се нађе да је млада одушевљенка прилично истоциљана... па кад песник на крају сјајне стазе, којом је узаносу нрошао, угледа какву матору Енглескињу где седн на анти и пружа му руку... па кад се поштантки анђео прометне у сиромашну девојку средње лепоте, која би да улови мужа... 0! тада хоће узбуђеност да се утиша. (Наставнке се)