Srpska nezavisnost

БРОЈ 106.

ЧЕТВРТАК, 15. ЈУЛА 1882 ГОД.

ГОДИНА II.

ПЕЕЕ 34 СРБ2Ј7: ■А ГОДИНУ 24 ДНН., НА ПО ГОДННБ 12 ДНН., НА ЧКТВРТ год. 6 дин. 31 ССТИЕ ЗЕ2ЉЕ Н1 Б1ЈГК1НСК:2 ПС17СТС27на годннг 30 •рлнлкл , нл по годннв 15 *р. на четврт год. 8 «р. 31 17СТРС-7Г1РСХ7: ВА ГОДННУ 16 ФОР. У ВЛНК., НД ПО ГОД. 8 ♦. НЛ ЧЕГВРТ год. К ♦. 31 СЗЕ ССТ12Е 1РЖ1ВЕ : НЛ ГОДННУ 36 *РЛН., НЛ ПО ГОДННБ 18 ФР., НЛ ЧБТВРТ год. 10 #Р.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ ИТОРНИНОУ, ЧЕ1ВРТН01, и НЕДЕЉОН ГРВДННШТВО Ј1 н АДМННИСТРАЦИЈА У КУХН Г. Томк ЛнДРЕЈЕВГБА вВНЛНББВ ВЕНАЦ.

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: првн пут 12 ДНН. ПАРА ОД РВДА, А ПОСАЕ СВАКН ПУТ 6 ПР. ЗА ПРИПОСЛАНО 50 ПАРА ДИН. ОД РЕДА. Рукописи шалу се уредмиштву, а претплата адтинистрацији „СРССКЕ 2Е31В2СЕ0СТ 2". РУКОПИСИ НЕ ВРАЋАЈУ СЕ. НЕПЛАЋЕНА ПИСМА НЕ ПРИИАЈУ СК.

ВЕОГРАД, 14 јула У ове велике вруквне имају и најчвршћи. п најздравији мозгови посга да ододе навадп жеге и при пеке те да остану правидни и хладнп ; на мало немоћнијпм органима за мнш .Ђење морају се у тодикој топлоти раскламитати дуге и обручн. мало сдабнји мозгови не могу одолетн оном општем правилу, по коме топлота ширп и растеже свако тело, и они се у врућини шире те постају још празннјп и шупљпјн вего што су до сад бплп, а по шупљини одјекују необичнп гласовп и звуни. од којих би се носилан тога мозга у обичном стању упрепастио и свакн пут прекрстио кад их само из далека чује. Само се тако може протумачити. што у .Виделу* вадазимо сад већ и оваке речи као пгго су: „будућност васкодиког српства Ј — _на родна идеја", — „народпа политика" — „ова" (т. ј. тамо она, влада,) није хтела да смете с ума пи ону велику мисао којом српство од Косова живн а — „сву нашу војску до зуба паоружатн и — и т. д. Кад прави виделовап и ак вапредњак. прекал>ен дружбом и надахом аустро-угарског посланства и вел>ом т )Том за _нашим најбољим нријатељем" Хајмерлом, за којим је „Видело" више суза пролило него што је потрошило мастила око смрти Скобељева — кад неки за вешењак старог, доскорашњег „Видела" и покојие ,,Садашњости" таке безбожне речи прочита, као што су будућност свеколиког Српства", „народња идеја" п „мисао од Косова", — тај или неће евојим очима веровати да то стоји у „Виделу", или ће се трипут прекрстити и у страху прошаптати : будп Бог с нама! Само је велика врућина та олакшнца. та „олакшавајућа околност", која може спасти „Видело" од мр ких погледа „моћне суседке и пријатељице", што се усудило изустпхп тако несуседне п вепријатељске речи. У такој врућини обично и дипломанија „иде на одсуство". те се то ваљда веће ни узети ва ум у моћво суседвом вославству. Па шта би — „Виделу", те спомиње Косово и „будућност васко ликог Срнства" ? Оно се жали, како су „противницп данашње владе доказивалп, да је она ударила путем штетпим. између оеталог и но будућност васколиког Српства, да она „пе води народну полнтику, да она затвара очн нред иатњама посградале херцеговачке нејачи, да она народпе интересе иредаје свери

страначких пнтереса", изређав те тужбе, „Видело" се руга „патриотама", који круппим словима пишу ; „по краљевом путу" : „Овуда је, господару пут за у (вт) Босну !" На све то меће „Видело" хладну крпу узвпкујући охолим, разметљнвим гласом власиичке пандурице: „Зар је то народна нолитика ? ! Зар се надписима узимљу земље и градовп ; зар се виком цепају берлински уговори ? ! Не," вели „Видело" па се дотле стане заносити да нас наумп научити, пггаје „права народна политика'' и да је то она, коју водп напредњачка влада. Ту „праву народну политику".своје владе, ту свесрпску, ту косовску политику Пироћанчеву доказује „Видело" тим. што је његова влада „изнашла" један Фииансијкп извор. којп ће „сву нашу војску до зуба наоружати првим светскпм оружјем", па онда пнта: „ко води бољу народну нолитику, — да ли они, што вичу и лармају; да ли они што ћуте, раде и чине све да нас догаћаји не изненаде?" Лепо ! Дакле они, који су састављали дружине и одборе да се купе прилози на пострадалу херцеговачку нејач и на срнске рањепике у борби за слободу против горег и опаснијег угњетача и наметника него што је био Турчив, ти су људи само „викали и лармали", а ви, вп сте „ћутећп, радећи и чинећи све да нас догаћаји не изневаде," мудро се бринули за будућност васколпког српетва и за „ову велику мпсао којом Српство од Косова живп" — забранили купљење тих прилога, угушавали сваки и најчовечнији, и пајприроднпји покрет за помоћ очајшш борцима за ону велнку мисао, или бар јадној њиховој нејачи ; ви сте у власничкој себичности отискивали брутално братску руку што је пружала рањенпку свилац да превије рану ; ви сте вашом „народном политпком" ударали по милостивој руци народа у Србијп, која је тешком болнику и умореном јуваку по херцеговачким пећинама пружала понуде и заклова од вепогоде, овом болнику и рањенику, што је, остав без понуде п заклона, постао пљеном дивл.их зверова. Да, ваша влада „није иисала натписе на триумфалним капијама; она пије голпм речима воднла народну политику, — она је узапћивала устапичко оружје у Чачку, па се нијс ни тим задовољила, иего је гоиила. вијала и ловила н оне храбре синове срнске, што су пошли пррко

незавпсне Србије, да помогну својој браћи. И ви прнзнајете да се натписима не узимају земље и градови. Па кад је то тако невнно. што онда дижете толику вику на тај натпис. Косанћим, кад би се могло натписима узимати земље и градове, ви би онда одобрили те натписе. Па што сте овда узаптили оно оруже? Зар се ни оружем не отпмају „земље и градов"и? Но свега тога нестаје иснред вршка. испред круне ваше „косовске" политике , испред иаоружања све наше војске „до зуба", атоје, велнте ви. заслуга ваше владе: „она је а , велите „ изнашла један Финанђијски извор, који је све до данас по српске благајне лежао као на дну пучине сињега мора". Исто сте тако ви „изнашли" тај извор, као што сте „пзнашли" и онај извор за наилату реквизицнје, нсто као пгго сте „пзнашли" и барут. Кад је постао фонд за оружање војске? Је ли то било под вашом владом? И, као бајаги, друга вла да неби умела наручити пушке за готове наре. или можда Кока Ми ловановић не би свој систем поверио другој владп ? - - То је стара басна о надметању птица. Царић надлетио орла. Ви хоћете у „велпкој мисли којом Српство од Косова живп" да надлетите ваше предходнике, с којима је народ пошао неодољивом навалом остварењу те мисли, у којој сте га навали само ви зауставили! Вп хоћете да сте „изнашли" неке нове изворе за оружање, а овамо цео свет зна да је фонд за наоружање постао за време вашнх предходника. Једина је ваша заслуга у набавци оружа, што сте повернли то набављање најскуиљем и јамачно најиростијем пзраднику, и ако су вам се нудилн и јевтинији н бржи набављачи. Ко да се. према томе не посумња. да сте ви само зато тако радпли, да за неке безазлене „патриоте" имате што дужп гајзоп 0' ! е*ге, што дужи опстанак заше владе, п. што је главно, што дуже и што веће попуштање Ауетрпјп. под изговором да нам Аустрија смета провозу нашег оружа . као да то оруже неби имало другог пута него нреко Аустрпје! Но узмимо да је оно што ннје, узмнмо. да је наоружање наше вој ске „до зуба нрви.м светскнм оружем", једино ваша п ннчпја друга заслуга. Зар то извињава вашс повлачење на свима линијама велике народне нолитике? Зар то извиња-

ва забране прилога на херцеговачку нејач? Зар то извињава гоњење и хапшење оних Срба и тућих држављана, који поћоше у помоћ борцима за српску слободу и уједињење ? Зар то извињава прпзнавање аустријске власти над Босном и Херцеговином у вашим раснисима и наредбама? Ви заборављате и „емећете" с ума", да: „Бој не бије свијетло оружје, Но бој бије срце у јунака" : На на што вам. јаднн не били, свеколпко „прво светско оруже", кад будете тим путем, којпм сте пошли, убили и у клици еатрли сваки покрет јуначког ерца? Ко ће вам веровати у Боснп и Херцеговини од досадашњих бораца за слободу. да ћете вн тнм оружем војевати за њихУ П ви још имате образа да се размећете, како „не смећете с ума ни ону велику смисао којом Српство од Косова живи"! Ва истину, само ова велпка ирипека извињава тај занос вашега мозга!

Београд. 14 Јула. Нека Београд — тај Вавилон српског Пијемонта не заборави. шта је био 1858 п 1868 године. Нека Београд зна. да и међу непријатељима има својих пријатеља. које му сам Бог опредељује и одрећује за епасење, за нзбављење народа српеког. И — донста чудновато! Један Тевтонац из царског собјета, — нз осећања из сажалења спрам народа ерпског прнча у једним амерпканским новинама све што се код нас Срба на жалоет догодило, — свршило. Хвала му, што нам прича пзвор. што нам казује узрок. што нам износн загонетку. коју мн ни смо до данас знали. Он прича, рекао би човек, у алегорнји. — алн је за нас истина. овако: „Бпло је у 188. години, када се ирохтело сили царевој , да сазна тајну непобеЈи~че жилавости (нп(Јпгсћдпп^Псће 2а1н{;кеП једног нлнрског народа. на кад ту мистерпју (тајну) сазна, — онда да окрене свој политпчки Фронт према том пароду, чнја је земља једпна трнуМФална капија за излаз нолитике руеке на запад". „Ја знам", — реко је један мелез (Ва»1аг<1) мојим језиком. „у чему лежн непобедимоет тог народа: — у њемвој ве/Ји (КеИ^оп . 1'азбите му то, омалоиажпте му веру његову. — његову цркву н његове манастнре, где се народ тај гомилама о саборпма скуиља. на му и/слари невају уз >усле његово краљевање н царовање" — и ви ћете се на брзо увернт^ да је тај народ само дотлс јак и непобедим. док