Srpska nezavisnost

— 436 —

дак. У кодико је Аустрпја тај задатак извршнла, то нека оцене меродавни европски нолптпчки кругови; за нас је резултат н>епе мпсије сувише јасан. јер се он оглела у очајној борби коју су Бошњаци и Херцеговци еодили аротие аустро-угарске уараее и која још и дан дањи у неким крајееима траје. Друго би било да се тај устанак ннје десио. Тада би Аустро-Угарска и ако не права а оно бар повода имала за анексију Босне и Херцеговине, јер бп се рекло да је народ с њеном управом задовољан, задовољнпји него са бпвшом турском управом, п у том случају могла бп Европа мпрно гледати великог отмичара како бере плод туђе муг.е, туђих напора, туђе пролнвене крви. Но овако ствар са свпм другче стоји. Устанак је жпви доказ, да аустро-угарска управа у Восни и Херцеговнни ништа није боља од турске. да народ није њоме задовољан п да се, према томе . Аустрија показала немоћиа. неспособна, да европскп мандат нзврши. У такпм околностнма остаје за ћесаревину само један частан излаз: да Еероии врати ауномоИије којејена берлинском конгресу аримила п да своју војску цовуче из окуппраних провинцпја. а народ у Босни и Хер- 1 цеговини нека решава о судбини својој. Но за такав частан пзлаз као да неће да зна аустро-угарска иолитика. Она се европским мандатом поелужнла у најсебичнијој цељи и сад се ње не тнче ни мшпљење европских великих сила, нп расположење народа у Боснп п Херцеговини. Но Аустро-Угарска , п ако је познато да не води рачуна ни о жељама својих а камо лп туђпх народа, послужила се у овој прилици лукавим но у исто време п срамннм среством, да се пред Европом покаже као нравнчна и слободоумна држава, која првоосновно разбпра и испптује жеље п потребе својпх сумњивпх „поданика" у Босни п Херцеговпни, па тек онда, бајагп, решава судбу њпхову. То је главна цељ Каљајевог иутовања, и ако су многн на н сама „Застава". збуњени напменовањем барона Николића за цпвилног |

| помоћника земаљске владе п велиј ком виком о спремљеним реФОрмама Калајевим у нрви мах поверовали у иекреност аустрпјске нолитнке. да ће збпља задовол.ити народ у Босни и Херцеговинн. Калаји је дакле проста маска, којом се мнсли обманутп Европа. Његово путовање у Босну и бављење у Сарајеву не значп ништа друго до прпнрава за анекспју, која се у тајностн п нод видом увођења реФорама пма даизврпш. ! А да се успех још впше осигура, | да се цела ствар преставн у најневпнијем облику, служи се аустријска I полптика досад непомраченим име[ ном наследнпка великог кнеза Михаила п рођака српског краља. Но у исто време кад се правосла; вни Србин Николић потрже као кеба иза појаса, да се пред светом докажу аустријске симпатпје према православним Србнма у Босни и Херцеговини, тај исти Калајп, који се тим Србином Ннколићем служи, тај нсти Калаји коме су нуна уста ! о задовољењу потреба н жеља народних —- осорљиво, управо безобразно одговара православном митрополпту Сарајевском, Сави, на поздрав његов, што се тај смиренп архпиастнр усудио да крнтише доI еадању управу аустријску у Боени и да свемоћном врховном унравптељу Босне и мннистру Аустрпје препоручп већу правпчност према Србима православне вере. Он , Калајн, једко одговара митрополиту да само за један народ зна у Боснп . а то је босански народ; но одмах за тнм ирпма одушевљено турску депутацпју са МустаФа -бегом на челу п говори сам о жељама п потребама мусломанског становпиштва. као о нечему што се по себи разуме да треба пспунити. То абдул-кериметво у душп Калајевој произвешће заслужни утисак у православном свету, а нема сумње да ће и увпђавнијим европским државницима отворптн очи п показатп им — праву аустријску полптику. Маџар Калаји изневерно је државника Калаја ; у једном страсном тренутку порушно је заиети Маџар целу варљпву зграду „слављеног" државпнка, коју је с велнком лармом п помпом почео

да подиже — да Европу и Боену обмане. Све то показује куда Аустрнја цпља. Но нека се аустријски политичари пе љуљају у варл.пвој нади, да ће пм намера њихова лако поћи за руком. Од Европе која је Аустрпји повсрила мапдат да уђе у Босну и Херцеговину остало је само име. Главни јунаци тог доба, енглескн БекнсФилд, Француски Вадингтон и други, нли труну у црној земљи или су осуђени да размишљају о некадањој величини својој, нли, најзад, гледају пемоћви и разуверени на грдне промене политичке, које од берлинског конгреса наступпше. Данашња Европа мора, а надајмо се, н хоће да потражи рачуна о свему што се збива и што ће се збити, па нема сумње, да неће мирно и равнодушно гледати и трнетн Аустро-Угарску, да у тешке ланце окује читав један народ , ноносит, јуначан, снособан п заслужан да собом управља. Но и на пароду је да рече своје, па да Европц пружп прплику, да је подсети на дужност. А за то ће се, ако нико други, бар Стојан Ковачевић ноетаратп. Остаје нам још да босанско пнтање расветлимо п са чпсто српске етране. Ту мнслимо краљевпну Србију. Њене данашње прплике истина одговарају аустријској нолптнци, шта више можда су као поручене и створене, јер што се Србија приспљена несавладљивим околностнма морала нокорнтп Европи у Берлину, то никад не може бпти њена кривица; али што Србија данас од своје драге воље сама собом тера воду на аустријску воденицу, то је, у најмању руку. пзневерење њешгх жпвотних ннтереса и њене миспје на истоку. Ристића нн један наметан човек неће кривити за догађаје у Берлину. алп ће Ппроћанца п његове другове сви без разлпке осудпти због читавог низа неравноправних уговора са Аустро-Угарском, због тога, што су Србију Фактично увукли у сФеру аустро-угарскпх интереса п што данас отворено нротежирају и потпомажу Аустрију у делу анексије. Но та „свесрпска" Пироћанчева нолитика нпти је добила нити ће пкад добпти еанкцпју

народа у Србији. Она јс нредазно зло, чињеница, истпна. с којом се да: нас може рачунати, но коју ће можда већ сутра поништпти здрава евест српског народа. Но баш да но несрећи та политика буде трајнија, нема те силе, нема те моћп која би приеилила Србина у Србијп да равнодушно гледа како се преко Дрине гњезди Немштина и Маџарштина и како се тлачеједнокрвна иједноверна браћа српска. То нека зна н Аустро-Угарска и Европа, да на истоку неће бптп трајног мира и стабилности док се год двоглавп аустријски орао буде над њиме лепршао н евојом прождрљивошћу нретио народпма псточним. Ако Еврона жели мир, нека покаже Аустрији врата куд је ушла у Босну, иначе нека се нико не зачудп ако се једног лепог Божнјег дана занали и разбукти горпво, што су векови спремали за храну балканскпм вулканима, п онда — шта Бог да. — У Француској је сенатор Диклер образовао ново министарство из чланова унпје републпканске (Гамбетоваца) и републиканске левпце. Министарство се резервисало у спољној политпцп н удеспће своје држање нрема догађајима п према назорима коморе. По томе се може слободно рећи, да је то нрелазно министарство и да ће, ако наступе озбиљне прилике, по свој прилпцп отступитп са позорнице. С тога се о њему нема шта много рећи. — У Мисиру се променише у неколико улоге. Цео свет је ишчекивао да се Араби-паша проглаеи за бунтовника и ево сада миспрска „народна скушптина 11 збацпвши ТеФнка са кедпфата прогласпла је једногласно Арабп-пашу за КедпФа и внце-краља мисирског. И тек пошто је то учпњено, сетио се и кедиф Тефик да црогласп Араби-пашу за бунтовника. Говорп се да су се Енглеска и Турска сиоразумеле у погледу заједничке акције у Мисиру. — Кнез Бизмарк је оболео.

ИЗ ЛИСТОВА 6.) рзгсзпаз: I „Русђ и пише: „...С каквом завпшћу читамо ми у новинома речи једног из-

МОДЕСТА МИЊОНОВД ПРИПОВЕ ГКА X. Балзака Превод с францускога. (НАСТАВАК) — Идите, ви сте ерећан човек. рече писар, ви имате новаца!... — Јавите од моје стране Каналису, да нећу кући доћи, а он нека измисли штогод, чиме ће ме извинити, што нећу ту бити два дана. После једнога сата Ернест се крену на пут са курирским коњима и за дванаест сати стиже у Париз, где му прва брига беше да задржи једно место на поштанским колима, што ће сутра полазити у Хавр. Онда оде до три најславнија драгуљара париска, прегледајући јабуке од бича и тражећи, шта може вештина да даде највећма краљевски лепо. Нађе рукотвор Стидманов, наручен за једеу Рускињу, која није могла своју паручбину да исплати, лов на лисице

резан у злату а завршујући се рубином, све то ужасно скупо за реФерендаријску нлату; све што је заштедио оде на то, јер се тицало седам хиљада Франака. Ернест даде нацрт од грба Лабастина и двадесет сати рока да га изрежу на место онога. који је на бичу био. Овај лов, ремек Фнноће, би притврђен на Оич један од каучука и метнут у корице од црвене коже постављене кадивом, на које урезаше два уплетена М. У среду ујутру стигао је Лабријер с поштом н доспео је таман да доручкује са Каналисом. Песник је извинио одсуство свога секретара, казавши, да ради неки посао, који су му послали из Париза. Бича, који се нашао на попгги, да дочека реФерендарија при доласку. однесе што брже овај ремек до Фрањице Кошетове и препоручи јој да га метне на Модестин сто за тоалету. — Ви ћете зацело пратити госпођицу Модесту у шетњу ? рече писар, који дође Каналису, да мигом једним јави Лабријеру, како је бич срећно доспео на своје опредељење. — Ја ћу да легнем, одговори Ернест... — Е да! викну Каналис и погледа свога пријатеља; ја не могу више да те разумем. Седоше за доручак; наравно, песник понуди писара да седне за сто. Бича

остаде са намером да се даде позвати на доручак, до потребе од стране Лабријера, јер је на Германову лицу видео успех иакости гуравачке, која се могла очекивати после његовог обећања Модести. — Господин имају право, ако овде задрже писара господина Латурнела, пришапну Герман Каналису. Каналис и Герман одоше у салон, пошто је слуга намигнуо био на свога господара. — Јутрос, господине, ишао сам да пецам рибу, забава, коју сам прекјуче уговорио са једним власником чамца, с којим сам се познао. Герман не каза, да се играо билијара у једној кавани хаврској, где га је Бича окружио пријатељима својим, да би радили по његовој вољи. — Пак ? рече Каналис; говори, шта је брже! — Господине бароне, ја сам чуо, како су се људи разговарали о господину Мињону, па како ме нису знали, у чијој сам служби, ја сам их подбадао, да само говоре. А ! господине бароне, код пристаништа веле, да ви идете у клоњу. Имање госпођице Лабастове врло је скромно. Брод, на коме је отац дошао, није његов, него китајских трговаца, с којима ће се он морати лепо обрачунавати.

Тим поводом причају ово и оно, што није баш особито ласкаво за пуковника. Како сам чуо, да ви и господин херцег хоћете да просите госпођицу Лабастову, ја сам узео себи слободу да вас опоменем; јер боље је, ако од вас двојице он њу уаеца... Враћајући се, ја сам прошао по нристанипггу, испред позоришта, где се шећу трговци, међу које сам се слободно утиснуо. Ови добри људи, видећи човека пристојно обучена, стадоше говорити о Хавру; мало по мало наведем их да се разговарају о пуковнику Мињону п они су се тако слагали са рибарима, да бих ја пренебрегао своју дужност, кад вам то не бих казао. Ево зашто сам пустио господина да се сами облачу и сами да устану... — Шта да радим! викну Каналпс, који се толико затрчао са својим обећањем Модести, да није више могао натраг. — Господин знају моју приврженост, рече Герман, кад виде да је песник као громом поражен; они се неће зачудити, ако им ја будем дао један савет. Кад бисте могли да опијете овога писара, он би вам већ знао Фине ствари о томе казатп; а ако не развеже врећу код друге боце шампањскога вина, развезаће је код треће. У осталом доста зло, кад господин, кога ћемо ми зацело видети једанпут као амбасадора, јер Филоксена