Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

__ва, да му сутра син и кћи

152

51 1

„СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ новине,“

као ретко која Српкиња, очарава“ она свакога својом умиљатом благошћу и племенитом скромношћу. Један је глас у свем Београду, да је госпођа Боса као створена, ва дворску госпођу. Радо ми је обећала, да ће ме пријавити Њезином Височанетву, госпођи кнегињи, за посебну аудијенцију да видим наследника српскога престола.

Таман се одмарах од јутарњега излета у Топчидер разгледајући сликарске радове у радионици мога домаћина, кад ме допадоше две вести у један мах. Кад чух, од кога су писма, отворим их нагло.

Шрво што га отворих паде ми у очи.

са своје ине пергаментске артије и српског грба у врх главе. Писмо беше у полак литографисано и само где треба лепо

"и читко исписано а тласило је

„Београд 28. маја 1951. По налогу Њеног Височанства Госпође Т'ња-

што тешње спаја. На овим пољима могу и треба да се братски сусретну сви српски умови, сва српска срца.

(0 овим узвишеним расположајем срце и душе упутио сам се у двор на аудијенцију.

Кнежев дворац скривен је међу лиснатим грањем. На степеницама из дворишта прихватише ме дворски лакеји а спроведоше ме до дежурнога ађутанта — младога капетана, човека врло пријатнога понашања. Ваљало ми је да се етрпим неКолико тренутака док изиђе од Њезинога Височанства Јован Ристић министар на расположењу, који бијаше у тај мах на аудијенцији. ·

Тек што сам избацио неколико димова из цигаретле у ађутанској собици — дође први коморник да ме спроведе даље. Кроз редове гардиста и елегантно одевених ко-

— Јар сте, господине, трви тут у Београду“ — прекиде ми Њезино Височанство моје речи тако топлим и чаробним тоном, да ми је у мах срце заиграло у грудима — та Нови Сад је близо, треба чешће да дођете. Ша како вам се допада наш Београд '

== Височанство, ја сам усхићен дивним положајем Ваше престолнице. Дошав први пут у њу, усудио сам се, да молим за милост, да смем Вашем Височанству, као заштитници и племенитој добротворци српске просвете, књижевности и уметности лично поднети израз, свога најдубљега поштовања,

— Хвала вам, господине, иаволите седите. Ја познајем ваш књижевни рад, ч вала вам што пишете књиге ва српску децу.

— Ја сам сретан што је Ваше Височанство пзволело мој малени рад да удостоји своје високе и милостиве

гиње, част ми је известити господина (име и презиме), да. ће га Њено Височанство изволети примити у недељу | 94-02 т. м, у 128 шљ часова | пре подне Дворска Госкођа Босиљка М. Лешјанина. У другом писму јавља ми брат дворске госпође, мој поштовани пријатељ Ђорђе Симић, начелник министарства спољних посло-

славе дан свога рођења са својим друштвом — београдском децом — па би се радовали даим „чика-Стева“ дође на ту њихову дечију светковину.

Признајем да ме скоро нису писма тако обрадовала, као ова. Испуниће ми се ју- | черања велика жеља а суви- | ше провешћу неколико часова међу београдском децом — а ја волим један час с децом него три дана с људма.

Једва чеках да осване | сутрашњи дан недеља. „Панчевачко певачко друштво“ заказало је било, да ће дођи у Београд да се проведе у Топчидеру и

-да ће том приликом појати у | саборној цркви о летурђији. |

Кад сам се сутра дан упутио саборпој цркви, до- |

Ра титват ТЕТТРЕО ГИО

викивали су млађи Београ- | ђани један другоме по ули- |

Српеки ослободилац. Скулптура вајара Петра Убавкића.

пажње.

= Ви сте, господине, сарадник и дечијег листа „Невена“ > Ја га добијал и чи= там. То је лет лист. 1Т0сподин „Јовановић, 2мај, тише дивне песме за децу.

— Допустите да смем уверити Ваше Височанство, да ни у једној дечијој литератури у свету нема песника који би тако женијално певао деци и из дечијега живота, као што то пева "| наш Змај.

— Верујем и мој син већ воли његовв песме.

— Довволите, Височан-

ство, да смем видити Вашета сина, наследника српскога престола, јер и он спада у нашу публику. А. мога Сашу! рече висока госпођа радосно и материнска љубав засја јој у очима — сад — ће одмат доћи.

и Њезино Височанство у— стаде те зовну наследника престола по имену из побоч-

= не одаје. У том изнесе ко== морник по српском обичају

на великом сребрном служавнику „слатко“. Док окусих „слатко“ уђе и кнежевић са својом гувернантом. — Допста здраво и већ одрасло дете.

Саша! тподај овола гостоДи руку = он пише лепе књиге за бебе.

цама радосну вест: Дошли су! Већ су у цркви! Знао сам да се ти узвици тичу једног од најстаријих и највештијих певачких друштаав у Српетву.

Кад сам ушао у цркву била је већ!

дупком пуна најодабраније београдске тублике. Панчевци су шевали Радхартингерову службу на кору у мешовитом вели-

ком збору. Нисам стручњак у овој вештини

али ту не треба да је човек стручан, па ипаћ може да уживе у овако дивном и складном појању.

Но осим свога уживања ја сам у тај мах био радостан, што сам у овоме доласку наших дичних Панчеваца назрео је-

дан веома важан и значајан моменат. Срп- |

ство дели Дунав и Сава, али оно тражи ипак једно земљиште, гдеће моћи без зазора да слије своје осећаје то је земљиште уметности. Камо лепе среће, да нас ова заједничка веза — књижевност и уметност

морпика уведе ме у велику дворану. Не постојах колико ни за један оченаш разгледајући у брзини велике ликове кнеза Милоша пи Михаила али се отворише врата с десна и из њих изађе с поноситим кроком — Јован Ристић, Нисам имао част да видим дотле господина Ристића, али по слици коју сам виђао, по одмереном држању, и хладним, готово леденим цртама у лицу му — мислио сам да ће бити зн. Поклоних се а он ми врати поздрав климнув

| лако главом и погледа ме оштрим погледом.

У тај мах отворише се поново врата предамном и ја се нађох у побочној одаји

пред узоритом појавом — српском кнегињом Наталијом. Приђох високој госпођи руци — но

она је не даде, руковавши се лако. — Ваше Височанство! Дошавши први пут у Београд. —

Не скидах очију са дивнога, милога детета. Радосно прихватих ручицу коју ми је весело пружио.

— Да га Бог поживи, Вашим Височанствима нарадост, а Србији надику и понос !

— вала, госасдине! Врло је жив и несташан, ммамо читаву муку с њиљме.

— Жива су деца после најбољи људи !

Мама, ја би ишао отет на поље! мољаше се кнежевић; погледи светлим очицама у своју мајку и приви јој се нежно уз колено.

— Па иди! — рече кнегиња. Кнежевић се још једном рукова самном и врати се у своју одају.

— Па како стоји лист „Невен“ Има ли колико претплатника '

— Не стоји најбоље. Једва ако има

600. Од тих је 200 у Србији, а 400 у осталим крајевима. — Треба да се заувмемо и ми овде

| у У „|| (о а