Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

тим ми послужитељ донесе биФва сам га дочекао. Брзо п лакомо, да од Беча нисам јео ништа, смабпетек и попијем уз њега флашу пиУ сам бпо опет миран, запалим „тарос. у. пи почнем премишљњати уз густи који се нада мном колутао. Није било п све пријатно и ружичасто, што ми е низало у мислима мојим; али се опет "за то нисам одао пресуморној неизвесности. Моја нарав није таква, да подлегне неугодности или каквом злом удесу, обично бих слегао раменима — куд пукло да _ пукло! > | ___У четир сата јурио сам опет са из_ вошчиком кроз Невски. Дођем до Недељковићева стана, попнем се горе, зазвоним и добијем од послужавке одговор, да господин Недељковић „јешчо њет дома“. Ми још у разговору а ево п Недељковића. _ Прикажем му се, пи он ме најпријатније __ прими. Уведе ме одмах у своју собу, где му предам пишемо, што је гласило на њега. Кад га је прочитао, приступи ми и својски се са мном изљуби. Било ми је лакше - око срца, кад сам Србину могао топло руку стиснути.

____- Дакле ви баш хоћете да будете ___ руски војник, солдате запита ме после + неког времена. = : — Као што видите из писма, одго-

_ ворим му. се

___— Па имате ли изгледа каква 2 запи-

та ме даље: = Ја му покажем она силна писма - имам и дан данас неколико, која нисам употребио — и додам, да ми је то једно педесет рубаља у џепу све и сва.

— Видићемо, шта се даје учинити, рече ____ на то; међу тим преселите се одмах к мени, | хотелски је живот врло скуп, па ће вам се новци измигољити а да не знате ни како ни куда. -

Ја наравно драговољно примим понуду његову, пи обоје се упутимо одмах, да ђ пренесемо „грдан“ пртљаг мој. После једног сата било је већсве у реду. Хотелски „человјек“ одерао ме је за оно неколико сати, што управо нисам ни био у соби, ва четири рубље, и рубљу за ревидирање пасоша.

____- Ето видите, како бисте прошли, рече ми Недељковић, кад смо опет били у његовом стану. |

Ја сам се само чешкао, али сад не са-

мо по „узвишењу“ мога лица, него и по

ј целој глави. У разговору, што смо сад за-

почели, нпемо ни спазили, да је постао мрак; сутон је био кад смо још били у хотелу. Око седам сати запитам свог домаћина, где бисмо могли вечерати. Он ми рече, да можемо ићи у гостионицу, камо и он пде, али се не нада да ћемо тамо : кога од Срба наћи, јер ти сви већином | код куће вечеравају. При поласку рече

| Недељковић својој гавдарици, да му Је до“ + шао „брат од тетке“ у походе и да ће у се дуже код њега бавити, и да спреми на

дивану п мени да спавам; она ће већ до+ бити коју мангуру за то. Газдарица, доу бра нека душа, пристане одмах на то, | још ме је жалила, што сам по тој зими "тако далеко морао путовати.

Тостионица, камо ме је Недељковић водио, била је на сред Невског. Поред плана, који је целу улицу осветлио, могао сам прочитати: „Новал открљтта гречес-

| СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НО

да је разумео моје мисли, насмеши се малко. НЕ

— Немојте мислити да је и унутри тако величанствено, рече ми; гледајте само улазак, па ћете моћи имати појма и о унутрашњости. Али ништа то, ми се ту провађамо по који час; механџија је Србин а (рби су и паше друштво.

Кад смо се спустили неколико степена, отвори Недељковић врата и уђе у собу. Плин је до душе горео, али се ипак једва могло распознати, пма ли кога или не.

— А гле, Мито, зар ти и на вечеру, рече Недељковићу један омален човек са подугачким нешто наквашеним брцима, и то гласом, који је канда излазио из гркљана а не из груди.

— Као што видиш, (теване, одговори Мита; па сам ти довео ево и новог госта, Орбина из Новог Сада.

— дар тај ту у шубиг рече Стеван и окрене се мени.

___ _- Чини ми се, као да за мном не иде нико, рекох смешећи се, и осврнем се, бајаги тражим кога,

—- Хе, хе, виш ти њега, рече Стеван; али нека, добро нам дошао. Дед скини ту шубу па седи. Седи п ти Мито. (Сад ће ваљда доћи и они други. Нема још никог. А како ми се зовеш 2 ;

Кажем речитом механџији ко сам и шта сам, а он све маше главом. „Па баш из Новог Сада!“ „Па зар у катане!“ „Хо мај, ко би се томе надао!“ „Баш нас има свакојаких“.

Тако је Стеван узвикивао, а међу тим је свеједнако ишао горе доле, час је стао преда ме, час је опет шушкао око „бусета“, час опет истрчао у кујну, час опет збрисао по коју чашицу „вотке“.

Није потрајало дуго, а „греческал кухмистерскал“ почела се пунити гостима. Онима, који су сели за наш сто, прикаже ме " Мита редом; сви су били Срби, које ђаци, које официри. Ту сам се упознао и сат. Димитријем В. Караџићом, сином нашег Вука (С. Караџића; бло је капетан код ин" жинирскога кора. Још сам се упознао и са " богословом Т. Љубомиром Вујновићем, са· дашњим професором на српској православној богословији у Задру. Било је лепо друштво : људи млади, сложни, који су баш у оно доба пмали намеру да склопе српску отпитину у Петрограду.

(Наставиће се.)

М. 6—8.

ДЕЛА МАРА. ~ аш је лепа кад се зора буди, ЧЕ Кад скерлетом крије своје груди А злаћена пушта своја крила, — Лепа Мара још је лепша била. Кад у роси с' мирисавих пупа У чаши се лалиној окупа, Баш је лепа златокрила вила, — = Лепа Мара још је лепша била. Свилне власи,/ ал ко ноћна туга, А обрве као дрна дуга, Лице, ружа, што плива по млеку, А очи јој да камен пресеку. Као јела тананог је стаса, Као славуј умилнога гласа, А када се чаробно насмеши () ђај мора душа да е' огреши,

Мала уста, две узане траке,

кал кухмистерскал Даша“. Импозантан наслов, помислим у себи. Недељковић као

Рујне боје нема више таке,

ВИНЕ. |

Ту се губе и пупољ и шкољка — —

Ето така била је девојка. Митров-данак, увенуло цвеће, Просе Мару, ал' девојка неће, Ћурђев-данак, славно прамалеће, Просе мому, ал' девојка неће. Лепа Мара баш је на студенцу Тајну своју казивала венцу,

Ал сузом га тек ороси мало,

А. већ пред њу лепо момче стало.

Беле гаће, кошуља му чиста,

На пршњаку златан везак блиста, Свилна поша, везени рукави,

А свилен му и шешир на глави. Красан момак, јеленскога скока, Ведра лица, а муњевна ока, Једар, млађан, јединац у оца.... Куд ћеш, момо, бољег просиоца 2! Али момка лепотица Мара

Мора да и сувише очара,

Јер тек онда зборити је стао, Кад се трипут био накашкао. „Маро, Маро, сунце огрејано, Срце, душо, мирисава грано, Сестро, селе белога голуба,

Ходи мени, буди моја љуба!.. Имам земље стотину јутара, Седам крава, свих седам музара, Осам коња, к'о жерава жива,

И сокола стигнули би сива.

Буди моја, да и мени сване,

Да ми сунце са истока гране,

Да од мене сретнијега нема,

Да те носим на рукама двема.

Од лозица грозна винограда

- Шравићу ти, кад је жега, хлада,

Да ти сунце лице не опали, Да си чедна к'о роса на лали. У беломе купађу те млеку

А постељу правићу ти меку,

"Да се моја, кад сустане, Мара,

На самоме паперју одмара!“

Лепа Мара очима обара

Па јединцу тихо одговара:

„Нећу момче, да ми правшш хлада Од лозица грозна винограда.

Нећу твојих стотину јутара, Седам крава, свих седам музара, Нећу коња, ма к'о виле били Макар могли п до звезда крили!

Ја већ имам евога вереника, Што је мени и понос и дика, Ал' он сада светла цара служи, Цара служи, а славом се дружи, Баш јуче ми и опета писа,

А писамце пуно му мирпса

К'о босиљком да му душа дише, К'о да писмо рузмарином пише. То пшшеамце тако млого каже

То писамце од злата ми драже, Не бих га за царевину дала,

А некмо 1 се за другог удала |“

Нојца, мајка узе свога сина Благи санак са светлих висина,

= Е