Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

Да успава, да тихо уљуља Децу, људе, цвеће и славуља.

Лети санак по трави, по цвету Ал га нико не чује у лету,

Очи склапља, пупољак затвара Нек" све ћути, нека се одмара. И ућута... Листак се не нија, А несташни астуриа не ћарлија, У свем селу ни једнога гласа. Ни од петла, ни од верних паса.

Све почива — — Мара не почива, Откуцаје броји срца жива,

На креветцу поред жишка бдије Сузе лије, белу сукњу шије „Керко моја, што си тако бледа 2 Реци мајци, каква ти је беда 2 Шта је теби, добро моје МЕ

Те ти сузе од очију лете

„Добила сам једно писмо, нано, Али црном булом забулано, Шисмо каже, писмо тужно збори, Да се смрћу мој вереник бори.

хај, од мене било

сломије крило,

Не знам шта би, Десно моје да с Ал осећам, да ме нешто кињи,

А на срцу камен ми је сињи.

Радост моја, питомо голупче, К'о доселе више ми не гуче, Ловац, туга мучки га устрели... Авај мене, мој голубе бели!

И ноћас сам чудан санак снила, Санак енила, да сам покров шила Џ у венац плела пелен-цвеће: Зебња ми је, добра бити неће!“

_ Моме, момци, да чудних сватова!. Ни гајдаша, ни чилих хатова,

Ни пешкира, ни лаких чауша... Куда ће им, боже прости, душа! 2“

„Моме, момци, да чудних сватова ! Ни венаца, ни рузмаринова,

Па ни енђа, ни свилених трака Ни еу коси ситних пупољака !“

„Моме, момци! .,. Кроз Какво ли се то чује појање

· Хај, сирота Мара !. Чисто се п моје срце пара.“

зелено грање Ох, та то је ..

„Моме, момци! — Шта то звона брујег Ох, та то се Рајко сахрањује !. Ох, не мојте поред оног дома,

Да не свисне од жалости мома!“ Воштанице Тужно поју Ђаши, Укопници сузом земљу росе: Момци Рајка на носили носе.

беле у чираци,

свјати боже“

Бона Мара кроз прозоре гледи, Прислушкује, стрепи, дркће, бледи, Цикне, врисне, мртва пане доле.., Сад већ срце ни њено не боле..

Мита Поповић.

| пут на бе

колу а то још уз

| руш

|ј ЋБРЕТАЊЕ МА ИЗВОРУ. ров малено село Н. у нашој убавој ФруПико Гори не може се проћи од чилих момака и лепих девојака. Селанце то

утекло је од друма у планину па изгледа ко малено гњезјо посред великих брегова.

Око села се дала свуда лисната гора гроздни виногради. Посред села јури планински поток баш испред цркве па се вијуга и тамо пи амо док не опаше пред сеоском кућом онај брежуљак што се зове „срце,“

На томе брежуљку је сеоско игралиште. | Ту недељом свира гајдаш те се уз њега вије. ситно сремачко коло. Ту се уз пост скупљају

И

сеоски момци и девојке те замећу разне игре.

Момчад се тада рве, меће се камена с рамена: дечаци саливају звона и скачу ускомке и тркимице: швигаруше се играју пауна и претенка а удаваче вијају шапца.

Цуру варошанку, кад одрасте па „пусти дугачку хаљину“, води мајка идуће зиме први седу, село или на бал, да је прикасеоска мома пде док је швига- | другама на игралиште — са играКад је већ први пут играла у онога кога је обегенисала онда је већ удавача. Само треба да се цури нађе муштерија. -

Јуче је била Недеља. У Н. играло је веколо. Веће се овога лета није никада ухватило. Сви су сеоски момци баш на оку-

јер су још код куће и они што су пролетос писани у цареву војску.

Данае је већ тежатник. Тихо се спушта вече. Вредне планинке дошле су с рада, латиле су бакарне котлове па су похитале на извор воду иза села. Из крајних кућа чује се где нека мома пева танко гласовито: „О јесе-

же свету а са

лишта у коло.

лико

чисто“ одјекуј о мајдане и провалије. Три добре друге: Цвета, Круна и Славна похитале су прве на сесеки извор, да ухвате

чисца док још нису сеоске козе запрашиле силазећи из шестара.

Док жубер-вода пада у Цветин као злато чист котао, развезла је она диван.

— И ја вам опет кажем, ти (лавна не мој да тужиш пре времена. Шричекај до другога кола; видићеш да ће твој Ненад доћи се-

пи. Ама је л' само твој ивањски венац остао на кући, ја ти кажем: још се црно вино не ће ни оточити из каце, плести венчане укоснице. Пази што ти кажем. _=- Бор из тебе проговорио Цвето, — прихватиће Круна — наслонивши руку на котао

— ако ти то погодиш, баш ћу казати .Бубинку ·

да га волиш, па ма ме одмах тукла.

Славна је спустила унило главу па је ћутала као заливена. Опротој, јадној, ној девојци беше као да се сва планина евалила на њезино срдашце.

=— Али ја ви-= дим, ти се не уздаш у оно што ти ја кажем — продужиће Шветал=-= кал сиве тако замислила. Чекај да ти кажем још нешто. Роворићу ја баба Даки, да тона, помогне. Нек је Зорка сто пута намигуша, њуће твој Ненад у часу омразити п повратиће се опет теби. СОвуваће баба Дака одољена п девесиља па ћеш

ти већ одољети тво-

јој муди. Само ти

_ Славна, гледај па добави како знаш

једну длаку из Ненадове косе, па се

не бој: ја ти кажем.

= Иг у виле!

а на што ће ти лла-

ка: 2 прихвати

Круна.

— Ех, ће ми! Та знате мога Љубинка, горска га неустрелила. Тако се он био проле-

на што

тос“ помамио ни у мал што ми се, јадници, не оте. Кажем ја своје зло баба Даки. „Не-

бој се ти, дијете, ништа, бре док бака њему учини чини, окретаће се он око тебе као луд“. Каже ми баба шта да радим — п ето саме знате, само док дође Љубинков брат Милан из солдачије кући, не ће проћи ни три дана, одмах ћемо се венчати.

А шта си урадила, кажи, да нае двег — упитаће Круна љубопитљиво.

— Е шта сам. Казала ми баба да узмем једну косу из Љубинкове главе, да је уденем у иглу, ту иглу да прибодем у велико коло од сеоске воденице што се окреће и дани

знамо и

| ноћ. Врашка је то баба, зна ти та шта је и ђа| во вечеђр'о. — Е ман ти друго кад ко зна врачати

— рече Круна замишљено.

— Уради и ти, Славна, тако, али пази добро. Кад уденеш косу у иглу, не мој за живу главу да заборавиш да не задунеш итлу и косу трипута. Викни Ненадово име и поведи иглу е косом прво око, себе у оковитлац

"па онда је прибоди. Кад то урадиш, видићеш

а ја и Круна ћемо ти

оставље- _