Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

| | | Ј | | |

35 па ние да тен“ пене ен паши ._.Гг "У

8514

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

Ех некад ... некад!

„Ал шта је сјало, а не малаксало 2

Нађи ми цвета, који не прецвета,

Лепа, је зора, ал презорит мора“ —

И младост, и лепота, и господари — све јој окренуло леђа за навек. Само хе: једно срце, које је за њу вазда било, које п сада за њу бије, које ће вечито за њу бити. То срце куда у грудима Раше егедаша.

Ето то је идол његов, то његов анђео разоритељ.... Ш.

— Шта ћеш сад, Рашо 2 — Запитаће га неко, кад удари добош пред његовом кућом последњи пут.

А Раша загуди у егеду, па хајд преко у бпрцуз код три срца.

Ту се искупило и званих и ће нови газда да плати алвалук.

— Јуцо! Сад сам сав твој! Раша крчмарици на сусрет. Е

Тим је доста јасно казао свој програм од јако у животу.

Јуца заману да би се и могло помислити, да ће га поми-

незваних, па

Повика,

шаком и сувише оштро, а

ловати; но се трже, па га само погледа. Ваљда јој се ражалило, а ваљда — -

Раша није више избивао из крчме код три срца. Осећао се као у својој кући, а рекби и боље.

„Наша кућа —

„Наш бирцуз иде нам добро –-

„Ми свиргамо нашим гостима на нашој етеди за љубав и чест.“

„Ми:ја и Јуца —“ или: „Јуда и ја —

То су одломци из његових разговора; а, мислим, довољно кажу, како се он осећао у свом рају.

Но за потпуну илустрацију, а већи у хатар истини морам приметити, да га је Јуца више пута онако милостиво помиловала по образу, као што оно хтеде, кад га дочека на прагу, па тек кад би га чула, да каже пред ким: „Ми, ја и Јуца —“ или: „Јуца ија —.“

Ал то је било канда само ради промене или бар пред еветом, што кажу, света ради. Иначе — потпуна идшла у животу !

(1

[14

(4

М б | Крчму код три срца није могао нико ни

да замисли без Раше егедаша. Ако нема друта посла, а он хода по крчми, па свира, 6оже, свира, било ког госта или не било.

Ал једаред ће крчмарица рећи Раши:

— Јес' чуо, Рашог Ја ти до сад нисам ништа пребацивала; ал ти знаш.... Какоћу касти .... овај · ниси ми... на терету; ал како би било, да пробаш и на другом месту 2

овај .... касти ....

— Мени је добро код нас, па како нам

било. — Одговори Раша укратко, па оде да цепа дрва.

После месец два дана опет ђе Јуца:

— Мени је · како ћу касти, зна

само ради света. Хоће, знаш, да рекну, и што не треба. Ти можеш и опет доћи; ја ти нећу бранити.

— Шта ме се тиче свет Ко ће свету |

запушити устаг Цео свет је егеда. Као што

ја навијам и навлачими превлачим по мојој

егеди, па други играју, као што ја евирам, тако п свет игра сад овако сад загуди. Ево видиш овако. —

Џа загуди на танке жице, морала насмејати.

Наједаред престаде.

— Јес" чула Јуцо; хајд да се венчамо!

Један тренут, једна мисао! Пљес! И по рашином образу просу се руменило; а по том руменилу красно се мога видети чаробни салик јуциних пет претију.

Бадава ! Не Таеђе хапк.

онако, како ко

кажу Немци тек онако: Пле |

да се и Јуца |

ТУ. Дан за данком, недеља за недељицом, месец за месецом.

И идила на Циганском Брегу код три срца не изгуби задуго и задуго свој карактер. Ништа не ломути блаженство сретног Раше егедаша. Његова егеда још је непресстано испод његове незграпне руке, сад нежно прижељкивала под чаробним погледима дебеле Јуце, сад весело и раскалашно извијала раздрагане звуке, те јој мамила осмејак; сад тужно и жалосно вриштала, као да је она баш цео свет, па у њој вришти и вапије све што је потиштено. Ал исто тако ништа не измами Раши друкчег осмејка, ван да исклиби мало евоје зубе.

Ништа не изазва Јуду, да одустане од своје маније, те да почешће не окине шаком по рашином образу и да му од времена на време не изађе с разлозима на среду, како би било, да проба и на другом месту; оно он може, касти, и опет доћи, она му не ће бранити, ал свет свет. .. Ох! Бадава јој Раша доказује, да је цео свет егеда, да. ... Ајак! Она се до душе за неко време као и увери, да је тако; ал после опет.... Џа што старија, све јој чешће долази та манија. А страст, као да брже лети њима двојима на сусрет, нег другом свету.

Наступише и дани суморни, дани искушења. На пространом небу идиличног живота, на Циганеком Брегу, почеше да се купе тмасти облаци, који претијаху, да ће за навек нестати мира и блаженства у скромној кући код три ерца.

Бирташка радња савим престаде. Дебела Јуца остарила, па јој није ни вино више добро ни ватрено, као кад је опа млада била; е па и муштерије је оставиле. Ново време, нови обичаји, нови закони. Те и нови арендаши корачајући е новим временом ударише нов намет на крчмаре. Зарасле стазе око три ерца. Ако

је пре и било неколико дера на плоту око

крчме код три срца, сад боме баш цео плот развучен. Развукоше га које голаћи у комшилуку на Циганском Брегу, које и сама Јуца, ложећи парче по парче под тигањицом и пекући на пијаци кестење.

Да! Сада више није Јуца бирташица него кестенџиница, па није боме више ни „дебела Јуца“ него „баба Јула.“ Најбоље су јој муштерије на кестење ђаци. Али пије реткост, да и какав господин стане кад њене Фурунице, да „наручи кестења,“ па да му она у заказано време по каквој лепој младој кестенџиниди пошље у лончићу врелог лепог печењог кестења, да господин сам својом руком избира себи, што је боље. И господа су тако добра, па сами за себе ваде врело кес-

| тење. Баба-јулин је посао само да испече.

Е дабоме! Тешрога типфанбиг еб лов та 55!

Али се не промену Раша егедаш. Оматорио је до душо и он, но не растаје се од своје егеде и не избива пз крчме. Истина није више у крчми код три срца, јер та више и не постоји. Ал је окукао тамо на рогљу у крчми на свињској пијаци. Преко пута пече баба Јула кестење. Па кад јој треба суварака, он се покупи, па оде у врбњак, те накупи и накрецка, колико јој је доста за дан.

То су облаци, који су се навукли били на прозрачно небо идиличног живота на Циганском Брегу. То су облаци, који су претили, да ће за навек нестати мира и блаженства у скромној, и више него екромној кућици код три срца. То су били ти дани сумории, дани искушења.

Али још то не учини краја идили на Ци-

| ганском Брегу. Он и она остали су верни јед-

но другом. Да није тако, био би крај и при-_

поветци.

Још један одељак паје најпосле и томе крај МЕ

Дође лањска зима.

Тихо на тенани пада прам на прам. Поделила земља, побелили кровови од кућа, побелило суво голо грање на дрвећу. Свуда се слаже прам на прам, као што вредна газдарица из старог „златног“ доба у очи недеље слаже (бело рубље и долап комад по комад.

Почело је тако после подне, трајало је

тако, кад се већ и сутон ухватио... (ве тихо, па на тенани. . б

Дође ти, као да су се улице прошириле. А чкиљаве лампе, што се дају видити од рогља до рогља, бајаги да осветле варош за. бадаваџије, које ноћу тек посла траже, па ваљда и за посленике, који и у то доба морају послом да тумарају — елем те чкиљаве лампе, што иначе жмире, као на ђачком сто.

лу лојаница свећа, мислим, сад плачу, што их је бељани снег надсветлио.

Тишина, нека свечана тишина! Нема ту да се тресу и да брује тешка кола по славноји преславној калдрми, пе чује се тромог корака; тек ако овде онде зашкрипи кључ у брави на капији овог или оног газде и домаћина, који је рад, да у добром споразуму остане са својом савешћу и с оном врстом голавера, која се не крати скинути с тавана какву дебелу евењку и која радо склања, да се не потеже оно, што само није приковано.

Тамо на рогљу у крчми на свињској пи јаци чује се жагор, а из жагора се залети кроз снежни ноћни ваздух какав раскалашан врисак или несташна песма, подвик или кавга; или се занесу са егеде звуци, па мислиш, сад нежно прижељкују, сад се весело и раскалашно заукају, сад тужно и жалосно завршите и завапију. Овда онда отворе се знојавна врата, те неко уђе ил изађе; ал увек изнутра запљусне, рек би, море нескладних

зорканих гласова у разним тоновима, и покуља дим и задах.

После поноћи је снег престао. Пред зору се небо разведрило, да што јачи мраз етегне оно меко снежно паперје. Пре него што ће се разданити, паде густа магла, као да не ће више бити сунца ни белога данка. |

Кад пандури узеше да разгрђу енег испред магистрата, наиђоше на једног човека, који је био сасвим завејан снегом. Кад га одигоше, наиђоше под њим разлупану егеду; како ју је стиснуо десном руком, тако му се и емрзла десница. Како је ноћас ту пао, идућ из крчме са свињске пијаце тако је и остао: а снег, ваљда је мислио, да ће му милост указати, те га је заоденуо белим покровом. Вино га је мирно успавало, да се више никад

не пробуди. Мраз му је очи заклопио, да се никад више не отворе.

То је био Раша егедаш. Жице на његовој егеди беху све попуцале. А с њим је пукла и једна жица на оној великој егеди, коју је он светом називао. Овај путеу је мало појаче затегли, па је морала пући.

Пред подне се диже густа магла у ваздух, а понесе собом и идилу на Циганском Брегу. Јов.

А ти пита, ђе је што ме дираг

Кобне речи, ја умукох на ње, Јер одговор Ти си сама била, И незнајућ, у њедри твојима, Смрт ил живот за мене си крила. —

Св. В.