Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

"сују га различито: са две, са девет,

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

915

СТРЕЛА ИМ МЕСМА.

(Лонгфело.)

И“ а испустих стрелу — она оде лака,

5 Бог ће знати куда — негде преко зрака;

= На земљу је пала, ал: где — ко ће знати Ко ће брзу стрелу моћи догледати!

И испевах песму — она оде лака, Оде преко зрака, можда до облака, Морала је пасти, и на земљу сићи, Ал где — ко ћезнати, ко ће песму стићи.

Дуго после тога, а ја нађем стрелу, У једноме грму, јоште са свим целу А и песму нађем, као што је била, У срцу једнога пријатеља мила.

Вл. М. Јоановић.

Зав М А ГРОБУ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Еј;

а рви певче српеке горе миле

“и љубимче загоркиње виле

_ та у тебе та у твоја крила

и вила се заљубила била.

Али ти је изневери брже,

тек се предо, већ се и отрже. Џа још и сад невером те тужи: Дођи Бранче, љубав јој одужи Ил кад не мош' учинити тога пошљи барем у замену кога.

ЈУ Бечу 2. јула. 1882 ___ Герман Бакаловић.

со

Ји

ОВАА САВУ ВИЗУ ЗАСИОАОИОУ |

ЗШАЈЕВИ У ПЕЂУНАРОДНОЈ ПРИЧИ.

Зи у (Наставак,)

рво ћемо се задржати код индијског ЕТ змајогњенца А хи-ја. Њему припада по бо

старешинетву прво место међ дружином. Како је тај змај изгледао, то вам не знам казати, али ћу вам саопштити, шта се у индијској књизи староставној, у Риг-Веди о њему спомиње: „У друштву е' тобом, о Сомо, —- вели се тамо — урадио је Индра ово:пу стио је, да људи добију воде, савладао је Ахи-ја (сушу) пустио воду, да лије и отворио затворене пећине.“ „(' тобом удружен, о Инду, скинуо је Индра снажно точак сунца са високих врлета и сакрио га сигурно пред силним погубним непријатељем.“ Змај Ахи, дакле, тај злодух, украо је сунце, па је сипао страну жегу на земљу. То је Индру разљутило, па се здружио са Сомом и отео Ахи-ју сунчани точак. Пошто је Индра бог громова, Сома, бог кише или дажди, а Ахи, злодух суше, то је у тој борби симболичким начином изражена борба природних стихија међу собом, и победа муњевине и кише над сушом. У змају Ахи-ју је дакле симболизирана суша. С отим се можемо засад задовољити,

Сад ћемо уочити једног јапанског змаја. Тај је необична ока и погледа, необичне слике и прилике: осмоглав, змијевит, све ватра од њега одскаче, пустоши што дочепа, даје се укротити само онда, кад му се парска кћи за оброк достави. 'Тога је змаја убио мачем Јамато-Таке, управо Амано-Мура-Куни, син г. Кеј-Котен-Во-а и то (као Херкуле Јолајем) помоћу свога пријатеља т. КооКано-Самуро-а, који је бакљом осветлио пећину, да пронађе змаја.

На реду су гр“ :и змајеви. 1. Лернејски змај, чедо Тифона и Ехидне, који су чородили читаву змајевеку генерацију. Описа 100 глава, од којих једна бесмртна, и грдним зми-

| и Ехидне. Омиђ је описује овако:

јастим телом. Живио је у риту лернејском и морио стоку. На њега је пошао гласовити ирој Херкул са својим кочијашем Јолајом, па пошто змај није хтео из ћор бупака да изиђе, истера га Херкул са усијаним стрелама нагтоље, па га почне ударати буздованом и главе му одбијати. Но, како он једну главу одбије, нарасту на њезино место две друге. Осим тога га је почео штипати за ноге неки грдни рак, кога Херкул убије. Али Хидру није могао свладати, док му његов кочијаш Јолај, који се донде сасвим пасивно држао, у помоћ не притече. Овај се досети ђаволству, запали оближњу шуму, пак чим Херкул једну главу одбије, а Јолај буктећу цепаницу у шаке, па оно место испече. Кад је све главе, 0сим бесмртне, одбио, наваља на ову голему стену, труп расече на двоје, па у отровној жучи накали своје стреле, одкуд су оне постале такођер отровне.

2. Хесперидски змај. Имао је 100 глава, живио на планини Атлазу, тпувао вртове хесперидских сестара, погинуо од руке Херкулове.

8. Касталски змај Питон. Поникао је из блата Девкалионова потопа, чувао оракулум богиње Темиде на касталском извору у Џарнас-планини, а убио га је Фебус-Аполо. 4. Колхиски змај, чедо Тифона грознога и прекрасне Охидне, по горњој половини девојка, по долњој змија. Њега је поклонио људоморац Арес колхиском краљу Аету, да чува златно руно, Убила га је Медеја и тако је могао ирој Јазон однети златно руно У овом језмају оличен принцип гнусности и нечастивости.

5. Горгонске аждаје. То су ћери Форција и Цетине, ванредно лепе, али и ванредно горде. Зато су их богови претворили у змијоруте аждаје. Оне су имале крљуштасте главе, као змај биле зубате, као вепар, имале ту“ чне руке и крила, и тако грозан поглед, да су сваког, ко је у њих погледао, окамениле. Једној је било име Стено, другој Евриаула, а трећој Медуза. Првесу две бесмртне, потоња емртна. Ову је убио ирој Перзеј у Минервином храму, одсекавши јој њезину грозну главу, с' којом се и дан данас деца плаше. Из крви њезине овапута се крилат-коњ Пегаз и јунак Хризаор. Главу њену воде у грбу Перзеј и Минерва.

6. Аждаја Химера, чедо греха Тифона лав, натраг змај, у среди коза, страшно пиздисајући силу пламтећег огња. Убло ју је Белерофон, по налогу краља Јобата, а помоћу Минерве, која му је дала Аполонова коња крилата Џегаза, са кога ју је убио. По другим изворима, бацио јој је оловно копље у чељуст, олово се од њезине ватре истопило, а она отровала. Т. Тифеј. Змај олујаш. Њега описује

Херодот у својој „Теогонија“ овако: Ото грог |

зних глава, мрки језици, опи као жеравица, звучи у безбројно варијација, које само 60гови разумети могу, риче потмуло као разјарен бик, спаја у себи смелост лава, лавеж паса и пиштеђу евирку. У њему је симболизирана олуја.

8. Лаокоонови змајеви, који су уморили тројанског свећеника Лаокоона зато, што је предсказао Тројанцима пропаст, ако унесу у град грднорг дрвеног га лукави Грци под Тројом наместили. Послао их је на њи бог Нептун. Виргил у својој Енеиди описујз их овако;

Две грдне змије пливају од острова Тенеда морем, е' усправљеном главом и испупченим прсима, грива румена као крв, очи за-

коља, што су

Напред |

жарене, леђа обла и крљуштаста. Како изађу на копно, устреме се на Лаокоона и синове, стегну их као гвозденим карикама, изуједају. отрују дрним отровом и удаве. Затим се врате на дно мора у тврђу гњевног Тритона |Тритон, Пола човек иола риба (двојство природе) син морског бога Нептуна Тророговића. | и сакрију под један штит.

9. Кервеђр, створ са три или више пасјих глава и змајевским репом, Чувао је стражу на врати од Хадеса (долњег света) и пазио, да сени умрших неутекну. Миелило се, да га нико неможе на светлост изнети, али га је Херкул ухватио за гушу, изнео на светлост и тако нежно стегао, да је Кервер из свију грла јед избацивао, из кога је поникла отровна биљка аконитум.

10. Приповеда се такођер о једном змају, који је био божанског порекла, чувао Марсов извор код Тиве и таманио стоку. Убио га је ирој Кадмуес.

У германској скаски помиње се на првом месту змај Фафниђ, око кога се донекле врти прича о нибелуншком благу. Зна се о њему ово: Храјдмађр, тежак и виленик, дочепао се кроз којекакве шеретлуке силна блага. Пошто евојим синовима ФаФниру и Рајгну ништа од тога дао није убију га ови. ФаФнир, веран библијским традицијама, отера брата Рајнга, претвори се (индијска вера у прометање душе) у змаја, и навали се на благо, међу којим се налазио и нибелуншки прстен, као чувар. Рајгн се на то ражљути, оде краљу Хиалпреку, ступи код истог као ковач у службу, одрани код њега Сигурда или ОигФрида, скује му необичан мач, а уједно му открије тајну о ФаФнирову благу, те наговори Сигфрида, да змаја убије, а благо отме. битФрид се упути е' Рајгном онамо, куд је змај ишао на воду, ископа тамо рупу, па се постави у заседу. Како змај напузи на рупу, а Сбигурд потегне мачем, тега пробурази. Рајгн се напије Фаенирове крви, па замоли СпгФрида, да му испече змајевско срце. Овај то учини, али, док је Рајгн спавао, поједе он срце сам, научи усљед тога птичији језик (сродство са „немуштим језиком“ Индије) п чако дозна, да му Рајгтн о глави ради. Зато га убије, натовари благо на коња Гранп-а и оде. (Како име, тако прометање овога змаја п птичији (немушти) језик, ноказују му индијско порекло.)

Осим ФаФнира спомињу се код Германа и Грајфтови, змајеви са лавовском главом, орловеским кљуном, крилима, панџамл, накострешеном крестом (гривом). Чували су на северу Европе злато, које су им једнооке мушкобане Аримаспе отеле. Грајсови се воде у грбу, а исто по им је порекло доказано.

Сад, кад смо дознали смотру, над индијским и јапанским, грчким и германским змајевима, зауставићемо се код српских змајева, који се иначе називају и алама и аждахама, можда не са свим основано.

Најпре ћемо цитиратпи а жда х е, онда але, а напослетку змајеве, који поред све своје заједпности, имају и нека своја особита својства пи обиљежја, као што ћемо у току расправе видити.

Аждаха се спомиње у нар. песми:

„Јован и дивеки старешина.“ Дарица мати, која се раставила са евојим мужем, поведе собом сина лудога, т. ј. младог Јована, пак дошавши у шуму, упозна се са дивекиМм старешином, почне Јована стављати на свакојаке муке, но овоме, који је 70 дивова погубио недосађује ништа. Онда се мајка, по напутку дивоског старешине, учини „0ез невоље болна“ и рекне сину:

„Ја бих синко са букве јабуку

Из велике воде Калаџмијнске

мало

ове

64“